У свом „Излагању о 119. псалму“ свети Амвросије пише: „Послужимо се примером мученика Себастијана, коме је данас небески рођендан! Он је родом из Милана. Можда се прогонитељ тад већ повукао или још не беше дошао у ове стране, или био одвише благ. Па је Себастијан приметио да борбе или нема или да сустаје. И крене у Рим, где је због верујућих беснео жесток прогон. У Риму је био мучен, што ће рећи, у Риму је примио венац, па је тамо, где је дошао у госте, заузео боравиште у вечној бесмртности. А да је прогонитељ био само један, овај мученик не би зацело примио мученички венац.

Али шта је још горе, нису прогонитељи тек они што се виде, него и они који се не виде, тих је прогонитеља далеко више“.

Свети Себастијан је био од детињства хришћанин. Његово хеленско име ΣΕΒΑΣΤΟΣ значи побожно поштовање, часност. Као војник је високо узнапредовао. Био је заповедник царске телесне страже цара Диоклецијана. Тек касније, под притиском свог савладара Галерија, Диоклецијан је издао едикт којим се сви хришћани искључују из царске војске. Сви тирани у својим редовима не трпе слободоумне. Сви тирани су за властити „култ личности“.

Године 303. су се догодили најкрвавији прогони у којима је и сâм био оптужен и затворен. Осуђен је на смрт, а телесна Диоклецијанова стража, коју је чинила чета од стотину војника, гађала га је стрелама. Крв је липтала из стотину рана. Притекла му је у помоћ хришћанка Ирина и он се чудесно опоравио и оздравио. Свети Себастијан је хтео да крунише своје мучеништво венцем победе и зато се поново појавио пред царем. Када га је угледао, Диоклецијан се веома уплашио, јер су многобошци били веома празноверни и несрећни људи. Мислио је да види утвару. Пагане је распамећивао управо тај смирени и радосни карактер хришћана, будући да су они били углавном суморних и црних расположења. Прибравши се од страха, Диоклецијан је уморио светог Себастијана бацивши га у одводни канал за измет и мокраћу, у канал за нечистоћу.

Светог Себастијана су призивали болесни од куге, свих заразних болести, а и данас од AIDS – acquired immunodeficiency syndrome.

Прогони Цркве су времена великог благослова. То мноштво светих мученика је знак да је хришћанска вера божанског порекла. Мученици су велики сведоци истина вере и спасоносни дар Цркви од Цара свих мученика, Господа нашег Исуса Христа. Непрогоњена Црква се израђа у вињагу, у лошу Цркву, односно у Поповштину.