Мт 9, 18; Мк 5, 21-43; Лк 8, 40-56

Не бој се, кћери, вјера твоја спасила те је (Мт 9, 22)! Ево, чујте овај еванђелски стих, сви анксиозни, бојажљиви и пуни страха. Догађај се збио у Капернауму, у другој години Господњег јавног деловања. Управо, пошто се Господ вратио из Герасе, пожелео је да представи два типа верника. Први су чешћи, слаби у вери. Они који сумњају у Бога и у његову добродетељност и свемоћ. Такви излазе пред Бога са рачуницом и траже од Њега личну моћ и моћ чудотворства, пре него што ће у Бога поверовати. То су они који калкулишу, рачунџије или шићарџије. Други су људи велике вере који верују свим бићем, моћно. То су они већ обожени: живе у Богу за живота, и од Бога, и у Богу живе. За мог живота видео сам такву двојицу, преподобне оце наше Јустина и Тадеја. За друге понуђене, па и друге ширитеље и поборнике свештеног поштовања био сам затворен. Један није волео децу и оставио за собом необуздану руљу поповштине, а другог предлаже духовно сумњив. Наравно, ко су свеци, а ко нису, Бог једино зна. Ова пак двојица су Богу били верни у великим невољама. Они су Богу дали све своје што је Он од њих тражио. Служили су му широкогрудо, без задршке, без поговора и било каквог приговора. Ови, пак, Богу мили увек су прогоњени од саме службене Цркве, која је често Велики инквизитор. Ако нисмопрогоњени, нисмо Христови.

Старешина синагоге Јаир, претставник је слаботиње духовне, као и ми. Дошли смо Господу Исусу, јер нас је дотерала невоља. Верници смо типа: Без невоље нема богомоље. Девојче је на самрти, па ће покушати све, када већ други не могу, да васкресну девојчицу, нека је васкресне пророк из Назарета. Јаир је био једва верник, следбеник фарисеја, и од фарисеја постављен за старешину зборнице јеврејске. А девојчету по људима нема спаса, па хајде да покушамо и то надљудско за спас. Понизиће се пред проказаним Назарећанином. У Јаировој кући су Господа Исуса примили веома суздржано и хладно. Неки су се и подсмевали Господу Исусу када им он каже да престану да бугаре тужбалицу, те да истерају погребну свирку тижаљку, јер је, како рече, ђул-девојчица није умрла, него заспала (Лк 8, 53; Мт 9, 24; Мк 5, 40). Ово чудо, мада је дошло као наручено, изгледа није гануло на побожност Јаира. Чудо ретко баналне реалисте уводи у веру (Јн 4, 53). Господ је подразумевао нашу људску неблагодарност, односно нашу свецивилизацијску загађеност мањом вредношћу. Када Јаира на путу до његове куће пресреће послуга говорећи: Господару, што још трудиш Учитеља? (Мк 5, 35). Господ га осокољује и васкресава речима: Не бој се, само вјеруј! (Мк 5, 36; Лк 8, 49-50).

Жена која је патила од крвотечења је пример тврде и непоколебиве вере. Она је својом дубоком вером препознала Господа као Месију, те и уочила Његову надприродну, вишу, чудотворну моћ. Њено дубоко племенито, истинољубиво и пронициво, побожно срце је одмах поверовало. Препознала је у Господу Божију истину. Надахнута је Духом Светим, дотакла ризе Господње. Као нехотимично, да на себе не скреће пажњу. Жена збиља оздрављује. Одједном је здрава и чила. Господ је награђује здрављем и хвали пред свима. То је била Вероника, племкиња, која је подигла Спаситељу кип у свом дворишту. Тај споменик је представљао Господа Исуса и жену која клечи пред њим.

Да је благословена жива вера, велика вера! Благо ономе ко је унедрио!

Нажалост, нас савремене хришћане не води велика вера, већ земаљска рачуница (калкулисање) и телесно мудровање.

Кад људи живе у великој вери нема падова и духовне мртвосаности. Њима је Бог у уму и прожима им дух-душу. Они се сазиру у Богу. Све са Богом граде и стварају. Они тако јасновидо виде Бога у себи, кроза себе и кроза васелену. Јасно, богосвесно и богоживо. Бог им је главни чинилац, главна вредност и највиши појам. Сазиру га више од свега, љубе га више од свега, обожавају га више од свега. Свим бићем Богу припадају и од Њега зависе. Бог им је приснији и ближи од телесног оца. У Божијој светлозарности тe дивне дух-душе су увек ближе Богу него људима. Истине вере су им изнад свега. Завети су им избор вечности, бесмртности. Само је за њих виша стварност Провиђења Божијег стварнија од сваке људске стварности. Они посведочују да не верује, већ знају. Таква вера, светачка је вера. Она је највећа част, најоданије обожавање. Таквим светим душама Бог све даје, и њихове молитве услишава, још пре него што су изговорене. Бог, нестворена Љубав, љуби њих жарко.

Ко има ту светачку веру, има све. Ти људи светачке вере су савршена и обожена деца Божија. У њима је свемоћ Цркве. Од њихових молитава свиће нови свет, изнедрује и обликује свеце. Сваки проносилац живе вере је светитељ.

Браћо и сестре, само жива и велика вера спасава. Само она рађа родове покајања, светости и живота вечног. Само нас жива вера може одржати на правом путу и сачувати од отпадничког. Само нас та вера православна католичанска спасава. Бог нас тражи целе целцате. Свети је онај који од вере живи. А (и) праведник ће од вјере живјети (Гал 3, 11). А праведник ће од вјере живјети (Јев 10, 38).