Свети Златоусти нас учи речју и делом да живимо по Евангелију. Тој науци се опирала мањина верских потрошача, из четвртог века, како бисмо ми то данас рекли; а и овима из двадесет првог века још већа. Њима је та наука мрска.

Царицу Евдоксију (српски: Доброславу), Свети Јован Златоусти, велики геније наше свете вере, више пута је назвао Адоксија, што значи: Зласлава, и она га је као сујетна „Звончица“ из оног времена веома омрзнула, уместо да се покаје.

Иначе, твз. синдром „Звончице“ – жене која наноси бол другима, самим тим и себи, описао је шкотски писац сер Џејмс Метју Бери. Данас је тај тип жене веома заступљен. Рекло би се да је данас постао архетипски.

Мора се признати да је царица Евдоксија била веома шармантна и крајње неподношљива. Очаравајуће умилна, а права злица. Наравно оштрог језика, љубоморна и склона манипулисању. Немилосрдна у обрачунима и спремна да живот претвори у пакао. Она је горда частољубива, али и на високом положају. Рекло би се данас, успешна жена. Разуме се, пуна гнева, осветољубља, безосећајна, велика заводница са маском кокете, а мајсторица да себи и ближњима наноси бол.

Царица је схватила да се овај прекор светог архиепископа односи на њу, и не часећи часа, протерала је из Цариграда слугу Божијег. Народ је био против тога, па су светога поново вратили у престоницу.

Приликом постављања Евдоксијиног кипа од сребра пред цариградском црквом, архијереј је негодовао због бучних и бахатих, распусних свечаности које су пратиле инсталацију царичиног споменика. На самим порталним вратима ухапсили су светога на суров, дивљачки начин и протерали га у Арменију. После седамдесет дана ухапшеника и омраженика, повели су на обалу Црног мора, али је на том путу светитељ умро на Крстовдан 407. године, гоњен демонски охолом мржњом „Звончице“ из четвртог века.

Свети Јован је отворено разобличавао лажну веру, лажно хришћанство, односно, затрпано хришћанство високим стандардом и елитизмом богатих. Затрпаних титулама, златом, свилом, порфиром и поквареношћу. Поквареност је отупљивала те моћне људе . Па се у цркви јавља формализам, шупље, празно, схоластичко, школско проповедање Евангелија. То је она црква која ће бити избљувана, јер у њеној речи нема Христа и вере.

Свети Јован је био и остао недостижан беседник узорног стила, али не већи од светих: Василија, Григорија или Амвросија. Златоусти је савест целе цркве и веледух који је за собом оставио величанствено дело од преко 1000 беседа. Све су му савршено вредне и актуелне. Блиставог стила и начина изражавања, његове беседе су плодови његове велике учености и светог живота, духовне трезвености и светачке одмерености у мишљењу и расуђивању. Богослов првог реда, оратор и велики мајстор пера. Песник пренесен у Смисао, Лепоту и Величајност Божију.

Велики светитељ је сагледао својим чистим духом лажну веру, издајничко хришћанство, наружено симонијом и црквеним каријеризмом. Огромном лавином људске таштине које свете догмате наше вере подвргава и претпоставља неукости, глупости, својим лажима и јаловости. Свети Јован Христа Богочовека доноси, а покварени и лажни га гурају у страну.

У светом Ави Јустину сам видео и сагледао побожну страст према светом Златоусту. Овом великом светитељу је свети Ава подигао цркву. Светитељ Јован је Цркви указивао на лажну браћу, погубност фразирања по питању вере, па и апокалиптичну бљутавост хришћанства без Христа које са високих црквених олтара стрмоглављују Христа Господа међу просјаке и убожијаке.

Појава светог Златоустог јесте радикална пророчко-еванђелска побуна. Црквено злато и драго камење светитељ је продао, а у цркву донео дрвене сасуде и украсе. Црквену имовину је одузео од клерикалиста и понародио је. Архиепископски двор је претворио у болницу, склониште, свратиште, убожницу за сиромашне. Златоусти је тиме прави архијереј и верни слуга Божији и никада лицемер високог стандарда који проповеда без вере и вози се у луксузним колесницама. Зато су га омрзнули као настраног, лудог, опасног чудака, дошљака који ремети богати живот размажених црквених паразита.

Свети Јован Златоусти је веома редак архијереј који не пристаје на компромисе по питању вере. Епископ и свештеник најпре би требало да буду доследни речима који проповедају. Да буду по животу арханђели и анђели Христови у Његовој Светој Цркви.