„Песник је учитељ народа“, како говораше Аристофан. Хришћански прави песник је у Христу бог по благодати, јер је сасуд Светог Духа.

Слободно испитујте Петра Другог кроза сва Христова блаженства, и уверићете се да је он био пре свега првосвештеник, па песник, па тек одонда и витез – Господар Црне Горе.

У политичком смислу, он је сачувао српске земље управо као српски Сион. Петар Други је као духовник гајио, обрађивао, обделавао и крчио несумњиво најсрпскија племена дубоко побожних и опоро мужевних Црногорјана. Повест наша му је дала наслов „Велики“, и то као песнику, свештенику и државнику.ту његову духовну великост и величајност нису могли да трпе духовни празнови, и сводили су га, и своде га, искључиво на Господара Црне Горе; и још горе, покушавали су да га на силу умање и сведу на „Црногорца“. Петар Други је, међутим, Србин Црногорјанин. Црногорац је био само по праху са својих опанака.

Владика Раде, Радивоје, у нашој националној свести заувек живи као прволик у српском језику, вери и култури.

Дивни Петар Други, светитељ Божји, несумњиво је обожен Господом Христом, а његов и Божји народ црногорске Цркве у Зети, Брдима, Скендерији и Приморју саборни је племић, аристократског духа; царско свештенство, јер није своју несумњиву величину и славу претпоставио љубави према Господу Христу. Право песништво је увек плод Духа Светога. Због тога, ни један српски песник није тако дубоко свети као петар Други. Ни један српски богослов и философ није до те мере великан Духом Светим као он: дати се без остатка Богу и народу Божјем и умрети у 37. години живота. Није ли се владика Раде латио пера и написао ремек-дела на српском језику из љубави према Богу и из усрђа и милости према роду своме, те се млад преставио Господу из љубави према својим Србијанима. Све његово дело обједињује његову побожност у Лучи, али и у устројавању законите власти. Теократија је могућна само ако је народ у светој вери и побожности. А управо побожан и смирен је био тај епски човек висине. Горопадан и охол је тек постајао отпадајући од свог српског језика и културе.

Како свети Петар, тако и његов блажени синовац, црпли су онај чудесни и чудотворни мир којим су прожете обе њихове личности.

Побожност светог Петра је била потпуно монашка, док је код његовог синовца витешка и јуначка. Свети Петар се молио Богу умносрдачном молитвом, а Петар Други устима, свим својим бићем и понајвише књижевним делом. Обојица светих су врхунце блаженства и хришћанске савршености постизали покајањем. Покајање је водило Богу ову свету двојицу. Обдарени благостањем духа, били су смирени и благородни људи, не марећи за испразну славу која прати иначе великане духом. Богу су били захвални ова двојица светититеља Божја за сва доброчинства којима их је Бог обилно обасуо, те су се и јавили као достојни да приме највише венце вечног ловора, венце спасења.

Њихови „поданици“ су им сви били рођаци, сви сиромашни, често старозаветно праведни и покадшто немилостиви према рођеном брату... Док су ова двојица светитеља били светионици на путу спасења. Стриц светац родио је синовца свеца. Оба њихова света живота су велики путокази полета за оним што је вечно вредно. И Први и Други Петар су умрли у благодати Божјој у ушли су у „славу деце Божје“, у „Свјетлост вјечну“, ма колико то неко оспоравао. Ова двојица Петра су само људи. Али ти људи су потпуно ушли у Божје тајанство ноог стварања и у њима је то ново – светост, довршена Богом.

У обојици светих више не тражимо само велике личности, већ и сведоке Христове у ком су они постали „све у свему“.