Многобожачки свет је кроз свих 300 година Цркве Христове у Римској држави сурово гонио хришћане. За та три столећа, 10 царева је предводило 10 великих гоњења хришћана. Цар Константин био је први ромејски цар који је хришћанима дао слободу вероисповедања.

Рођен у средишњој Србији, у Naissus-u 285. године ког су касније звали Nisza. Његова мајка, царица Јелена била је хришћанка и улила је свом сину, не само љубав и наклоност према хришћанима, већ га је управо она поучавала, катехизирала у вери, мада сам није постао хришћанин све до пред своју смрт. Државно-политички разлози су га спречавали да се крсти, јер су још увек његови поданици били претежно многобошци, пагани, а и сама припрема за свето крштење је подразумевала дугогодишње образовање за крштење.

Још као младић, у Никомидији, на двору злогласног цара Диоклицијана видео је немилосрдно, сурово злостављање хришћана, али и њихову чврстину вере, частан живот, радосно смирење и жртвовање за веру. Намргођени, напуштени и одемоњени пагани су управо беснели видевши на лицима хришћана тај радосни мир и светлост. Пагани су били сиви и зловољни као Титови комунисти. Пошто је Константин проглашен за цара 306. године, диже се против њега савладар Максенције и завлада областима у којима су живели Италици, а и покори Северну Африку, предводећи скоро потпуно многобожачку војску. Константин се више уздао у хришћанске легије које су биле најбројније у Константиновој војсци. Уочи битке, на молитви, цар је видео знак крста око Сунца и натпис на латинском: In hoc signo vinces – У овом знаку побеђуј! Те ноћи јавио му се сам Господ Исус у сну управо са тим знаком и наредио му да такав крст начини и са њим ће победити Максенција. У договору са својим високим официрима, војводама – tribunus militaris, трибунима, одлучи да изради знамење крста на својим заставама са монограмом Христовог имена које је видео у сну. Војске се сукобише код Милвијског моста покрај Тибра, а надомак Рима. Константинова војска са крстом победи, док се сам Максенције удави у реци. Наредне, пак, године 313, уз сагласност сацара Ликинија, Константин у Милану изда указ којим се дозвољава слободно исповедање вере и изједначује је са осталим признатим религијама и философским системима, те признаје и моћ хришћанске оружане силе. Константин није волео Рим, управо због веома свеприсутне владајуће политеистичке политичке струје у Сенату. 330. године он подиже на Босфору, на рушевинама старог града Византа, своју престоницу – Византију. Константинов град, Нови Рим или Цариград постаде престоница хришћанства и то остаде 11 векова византијске државе.

После вековног мученичког умирања, крстоваскрсног страдања, хришћанство се слободно исповеда. Из њега израстају најдуховнији умови као што су свети Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти, Амвросије Милански и други. Развија се богословље, а из њега црквена архитектура, духовно песништво – света поезија, иконографија и друге свештене уметности. Подижу се манастири, домови за старе, убожнице, болнице итд. Милиони сада узимају учешће у борби за нову цивилизацију за еванђелске идеале, те и тиме победи Света Црква, победи хришћанско-византијска уљуђеност, култура и политика 321. године свети цар Константин је прогласио недељу као државни дан одмора, јер је било покушаја да му се наметне мојсијевско-јеврејска субота као дан починка. Сазвао је у граду Никеји 325. године сабор који је осудио Аријево учење и на ком је формулисано осам чланова Симбола вере који и данас исповедамо са додатком још четири члана са другог васеленског сабора 381. године. За хришћанску теологију први васеленски сабор је за нас пресудан. Одлуке овог сабора спасиле су нашу цивилизацију од растројености, распадања и кривоверја. Овај цар, толико заслужан, крстио се пред своју смрт у 52. години свог живота, 337. године. Неки тврде да је умро десетак година касније, у својој 65 години, те и да га је најпре крстио аријански епископ, а потом и православни. Њега је Црква прогласила равним апостолима и прославља га заједно са његовом светом мајком царицом Јеленом, док Римокатоличка слави само Јелену.