Рођен је око 480. године, у Норћи, хореепископском седишту подно савинских брежуљака. Као син врло богатих и угледних родитеља обрео се у Риму на студијама. Римска велеградска врева и бука, плиткоумност и бездуховност урбаног начина живота, прождрљива трка за сладострастима, али и садржај потпуно аристотеловске науке која се предавала на високој школи ни мало се није допала младом и даровитом Бенедикту. Он је чезнуо за смислом живота, он је жудео за вишим идеалом. Напушта студије да би нашао једини Смисао, да би нашао Бога. Зато се ревносно предаје подвигу. Христочежњивост је одвела младог боготражитеља у дубоку самоћу, у једну јаму надомак Сабјака. Како само младост може, занесено и предано пригрљује идеал египатског, источног монаштва, и у њему пре свега покајања, хитајући да се ослободи свих овоземаљских свеза. Жедан и гладан Бога, проучава монашко правило светог Василија Великог и сазнаје да су монашке обитељи црква у малом, односно да су што је могућно савршеније црквене породице. Међусобни однос монаха треба да буде подобан повезаности удова у телу ком је права глава Христос.

Бенедиктове монашке заједнице израстају из досезања свеврлина послушности и рада, чистоте – поста и молитве, духовног богаћења у добровољном сиромаштву. У тим обитељима путокази су кратке поуке преподобног Бенедикта о раду, миру и братољубљу. Уз пост “Моли се и ради”, уз братство “Одложите мачеве”, односно: “Мир! Оружје одложи!” “Све је од Бога који нас је преко Христа измирио са собом и који нам је дао службу помирења” (II Кор, 5,18). Рад је освештан молитвом, а мир миротворством у јединоме Миру, а главно правило је: “Божјем делу или светој Литургији ништа друго се не сме претпоставити!”. Монашке обитељи и јесу литургијске, јер су уроњене и прожете светом Литургијом.

После 1450 година од смрти светог Бенедикта, јасно је да је он отац источног монаштва на Западу и светило монаштва и на Западу и на Истоку, те и хришћанске културе уопште.

Преподобни отац наш Бенедикт умро је, 21. марта 547. године у свом манастиру – граду, у његовој архимандрији у Монте Касину. Његов духовни син свети Григорије Велики овако описује свечеву смрт: “Однесен је у свети храм и своје изнемогле удове ослањао је на руке својих ученика. Онда устаде и руке подиже према небу, па изговори речи молитве, те предаде свој дух Богу”. Мошти му почивају у цркви монтекасинске опатије.