4.јули

Данас великом чашћу и радошћу славимо спомен на две светитељске мајке Анастасије, мајку Светог Саве и мајку Светог Василија Острошког. Обе су биле узори мајкама, те и заштитнице садашњих и будућих мајки које се посвећују делима еванђелске љубави. Ако хоћете да задобијете и остварите материнску љубав, сазирите дух-душом своју свету мајку, али и ове две лепе иконе вере, смирења, умног срца, здравог расуђивања вечне усправности и богатог остварења љубави у хришћанском животу. Прва је била велика књегиња царског рода, а друга херциговачка тежакиња. Ове Анастасије су спасоносну наду виделе у крсту, те су се крстом Господњим испуниле. Нису испуниле своје душе крстом, већ и дух, те и путоказ њиховим подвизима и деловањима. Тај светионик је Крст, односно Распети Господ Христос. Њима двема је Он зацело био једини Пут, Истина и Живот. Њихови синови светитељски су знали да су обе чезнуле да се обоже, да се усличе божанском Учитељу подражавајући Његове врлине и свеврлине. На обе ове свете мајке, али и на све хришћанске благоверне мајке, може се применити ова речца светог апостола Павла: Ја више не живим, него живи у мени Христос (Гал 2, 20). Оне су се винуле Богу, јер су њихове дух-душе оствариле обожење које се зове и вечни живот, односно оне су се ослободиле света и световности, па и сродника, завичаја, Хеладе и Херцеговине, те и свих земаљских ствари.

Свете мајке Анастасије, Српска и Поповопољска, живеле су у литургијском сједињењу са Богом и то не само у молитвама, већ и у рукодељу, трпљењу и болестима, борећи се да у свему извршавају вољу Божију. Љубав их је прожимала да све приме од Бога, не вајкајући се испољавале су радостан и ољубављен дух, што није било у природама њиховог бића, већ цвет и плод благодати у њима. Заувек су живеле у Божијој присутности, те су пре сваког наума или потхвата вазносиле своја бића Богу.

Хагиограф Српске истиче духовну отменост њене дух-душе. А знаменити народни песник Радован Бећировић о светој Анастасији Поповопољској сведочио је да је као удивица типа преподобне испитивала своју савест, редовно се исповедала код свог јединца сина светог Василија и то кроз дуге године истрајно се усавршавајући за Рај. Народни песник из гласовитих Васојевића чувао је старо побратимство са племеном свете Ане, мајке светог Василија, и ево нам га предаје да га чувамо и да се њиме исправљамо. Народни песник Радован настоји да подстиче најпре све Ђурице, братство мајке светог Василија, који су грана племића косовских и покосовских Милутиновића, да љубећи Христа великодушно и без задршке, у свима откривају у свакоме ближњег који трпи, те да се све више отварају и шире умножавајући све Христове врлине. Обе ове светитељке Бога налазе и проносе свуда, а особито у нашим пустопашним и сиромашним крајевима. Када сиромашнима служе, када сиромашнима служимо, Богу служимо. Тако њихов и наш духовни живот постаје све благодатнији, а наше личности складније, врлинскије, уравнотеженије, смиреније, те и раздраганије. Тако две светитељке дарују саме себе великом и трајном молитвеношћу за нас грешне.

Свети оци наш Сава и Василије неговани су и пре свега њиховим духовним млеком вере благочестиве. Оне су се великодушно жртвовале за узрастање ове славне и горостасне двојице. Они су пак нас као убоге хранили и питали вером и љубављу према Господу. А ове дивне њихове мајке су живеле у дубоком смирењу и у монашком сиромаштву желећи да подражавају своје свете синове који су им духовни оци. Нека нам оне својим светим заступништвима помогну да и ми вршимо дела љубави и удостојимо се вечне награде завредивши обећана нам блаженства Царства Божијег.

Мајка Светог Саве Српског и мајка светог Василија Острошког нису случајно имењакиње, и гледане са наше стране мајке су великих српских светитеља, те су и саме светитељке, вечно живе, на подстицај и побуду свима благоверним српским мајкама, те и заштитнице њихове оплемењене надприродношћу и светим Еванђељем.