Света обитељ и наша породица
Мт 2, 13-15.19-23
У описима детињства Господа Исуса назире се намера да се предочи савршен пример ослобођења свог народа Новог савеза. Матеј нас подсећа на библијско упоређење Мојсија и Христа. Мојсију је као детету претио египатски фараон и једва се спасио смрти, док је Емануила прогонио крвник Ирод; међутим Бог у Тројици га је довео на сигурно место, док параноични насилник није умро. Мојсије је примио на Синају Заповести Божије, а Господ Исус је дао осам својих блаженства на Гори. Велико је просијавање свете Вере у овом Матејевом еванђељу у првој хришћанској заједници која је била претежно јеврејског порекла. У Господу Исусу су испуњена сва обећања и сва пророштва твз. месијанског времена. Господ Исус јесте нови Мојсије који ће избавити свој народ и повести га у нову обећану земљу.
Из Египта дозвах сина свога (ИсН 11, 1), написао је Исус Навин. Та се реч обистинила у Господу Исусу, као и она друга из Књиге о судијама да ће дијете бити Богу посвећено – биће назиреј Божији (13, 5). Богу посвећен назиреј је старозаветни монах, мандрит. (Овај појам „назиреј“, нема никакве везе са назарејском јереси (Дап 24, 5) коју спомиње свети апостол Павле). Из презира и потцењивања према Господ Исусу фарисеји су га звали Назарећанином, јер по њиховом мишљењу ништа добро не може доћи из Назарета. Матеј у потпуној дискрецији опомиње хришћане да се у Господу Исусу обистињује реч да ученик не може бити изнад учитеља: ако су Исуса Јевреји презирали и мрзели, колико ће више и хришћане, Његове следбенике. Свакидашњи живот назаретске свете обитељи је био велика литургија. Њихов дом је био зацело храм непрестане Божије присутности. То њихово породично богослужење из дана у дан је све више освештавала Господња присутност. Господе, Свесвета и праведни Јосиф хране и одгајају Јагње за голготски олтар.
Ни ова света обитељ назаретска није била уточиште јагњеће среће, нити непомућене радости и блаженства. Није ни она била поштеђена од тешких искушења, која прате свако васпитање. Горак је хлеб у туђини кад је силник за петама. Тешко је угашено огњиште поново упалити и разгорети. Ваљало је радом зарађивати за живот.
Породица праведног Јосифа, Свесвете Богородице, Господа Исуса била је света обитељ, непрестано у заједничкој молитви. Небо се преселило у Назарет и отворило. Никада се са Земље није дизао чистији и узвишенији миомирис богопоклонства, благодарења и прошења као из дома дрводеље назаретског. Молитва љубављу се узноси и носи молитеље до деветог неба. Дивне ли домаће цркве. Небо је учествовало и слубљивало се са Земљом. Емануил, Снамабог био је спона која повезује и помирује Бога и човека. Помирила је Творца са свим Његовим створењима.
Једном се приликом, док је света обитељ била у Јерусалиму, Господ Исус изгубио. Цела породица се дала у потрагу да Га нађе. И када су Га нашли у Храму, Он им се открио не само као Свој и као њихово Дете, него и као Син који припада Свом Оцу.
Прилике су данас измењене, али оваква слобода Дечака је поуздани знак да је сазрео да служи и дарује. Слободан је сваки дечак да изабере такву зрелост прихватања одговорности. Узвишена је ова дечачка одговорност Господња.
Непресушни извор благодат свака породица прима у заједничкој молитви којој је врхунац усветол литургији. У оној породици у којој се редовно моли, не може изостати Божији благослов. Бог своје не напушта. Ако деца своје родитеље доживе као обожене, неће им бити тешко да живе по тој вери. Ако су опипљиво доживели као обоженог и неког другог сродника, на пример деду, стећи ће литургијску веру. Такви родитељи-молитељи, и такве деде и бабе су први апостоли, односно, свештеници своје деце и својих унучића. Они су за децу први видљиви анђели чувари. И после њихове смрти, деца ће живети од свете успомене на њихову побожност.
Ужасавам се жена које не желе децу и не воле их. Замислите колико великана су сатрле савремене чедоморке побачајима. Српски и сваки род ће сачувати у животу само она породица у којој се слуша заповест: рађајте се и множите се и напуните земљу.