У својој расправи о девичанству свети Амвросије Милански овако слави Аганију – Јању (+305), чије име на хеленском значи „непорочна“, а на латинском „јагње“, а која се спомиње 21. Јануара/3.фебруара: „Рођендан за небо отроковичан, подржавамо јој нетакнутост! Рођендан је за мучеништво, подвиге молитвене принесимо! Небески је рођендан светој Јањи. Каже се да је у дванаестој години претрпела мучеништво! Како је само мрска та окрутност која не поштеђује ни малолетне, а како је велика крепост вере која је и у дечијој доби нашла одушка сведочењу.

Зар је у овом телашцету било места за рану? Зацело, ако и није имала чиме да прими ударац бодежи, имала је чиме да бодеж надвлада. Девојчице у том узрасту не могу да поднесу ни строго лице родитеља, а од убода игле се расплачу као да су јој ране нанесене.

А ова се неустрашива мученица, сред чете крвника, у тешким трзајима и шкрипи ланаца, непомична предала бодежу бесних војника, не знајући још за умирање, али спремна да умре, она је сред пламенова ватре пружала руке Христу те усред светогрдног жара прославила крсни знак слављења Господа, Победника, те врат и ове руке увлачила у гвоздене негве, стежале, али ниједна негва није могла обухватити тако танане удове.

Да ли је то нова врста мучеништва? Још недорасла за казну, а већ зрела за победу; непогодна за борбу, а погодна за венац победе, одржи поруку о јунаштву девојчица којој је слаба страна био само узраст.

Не би тако невеста хрлила на свадбу како је на стратиште ступала та отроковица, радосна ради успеха, хитра корака, не украсивши главу трајном, наковрчаном косом, већ Христом, накићена не цвећем него гледањем предасе.

Сви плачу, она се радује. Чуде се многи што тако олако расипа свој живот, што га још не ужива, а даје га као да га се науживала. Застају сви у чуду што већ бива сведокиња Богу, а са својим узрастом не може ни собом располагати. Успела је на крају да је у Христу нашла поверење, а у људима га и није нашла, јер све што је натприродно то је од праискони природе.

Колико ли се само згражавањем служио крвник да га се уплаши, колико ли ласкањем да је придобије, коликим ли обећањима да се уда за њега. Али она рече: 'Па то је увреда заручнику да чека да ти се ко свиди, имаће ме ко ме је први изабрао. Зашто оклеваш крвниче? Нека пострада тело које могу волети очи које ја нећу!' И стаде, помоли се и сагну врат.

Могло се видети где крвник узрујан као да је и сам погођен, задрхта десница убојице, побледи му лице у страху за туђу погибељ, док се дјевица за своју не побоја. Имамо, дакле, у једној жртви двојако мучеништво: чедности и вере. И девојка је остала и мучеништво постигла“.

С руског и латинског И. Ђ.