У нашој помесној Цркви слави се просветитељи свих Словена, веома скромно, за разлику од свете Руске цркве, или од римокатоличких Словена, где се словенски просветитељи прослављају на величанствен начин. Двојица великана саствараоци су глагољице која јесте праћирилица, те их славимо као оце свесловенске културе која нам је дошла у виду писане речи. Родом Солуњани, од оца Хелена и мајке словеносрпског порекла, донели су нам књиге писане на словенском језику. Тај језик, ови наши македонско-епирски просветитељи, научили су од своје мајке, а и од становништва, тог краја који до данас говори тај језик. Старији брат, Методије, био је најпре, високи официр, али се убрзо повукао у манастир на Олимпу у малој Азији, где се и замонашио. Млађи, пак, брат, Константин, у монаштву Кирило, студирао је на Цариградском универзитету, и постао архибиблиотекар патријаршијске библиотеке у Цариграду. По благослову патријарха Фотија цариградског, Методије и Константин одлазе на Кавказ међу Хазаре као мисионари. Није познато колико су имали успеха у тој мисији, али су стекли драгоцено веровесничко искуство. Са Крима су понели и донели у Цариград и мошти светог Климента Римског. Чешко-моравски кнез Растислав, тек ослобођен Немачке власти, пошаље изасланство у Цариград са молбом патријарху Фотију да му пошаљу у Моравску мисионаре и просветитеље који ће проповедати, служити и подучавати на словенском. Кнез је желео да стекне политичку и културну заштиту Византије, те да Морављане одвоји од духовног утицаја немачког свештенства. Патријарх Фотије повери то богоугодно дело светој браћи. Константин, као филолог (између осталог) саставио је према грчком алфабету азбуку словенског језика из ког се временом развила и настала ћирилица. У Моравској 863.године, са товаром књига, стигли су и словенски просветитељи. Они су у тим крајевима били лепо примљени од народа. Одмах су оснивали школе, расаднике словенске писмености за младиће, будуће учитеље и свештенике. Раније, будући да није разумео старонемачки и латински језик, народ се опирао и одбијао је мисионаре. Немачко свештенство се побунило против мисије словенске браће, окривљујући их за кривоверје. Зарад тога, наши просветитељи су морали папи у Рим, еда би се оправдали и одбранили од оптужби да су пали у јерес. Пре су посетили патријарха Фотија и посаветовали се са њим. Из Цариграда понесу са собом у Рим свете мошти Климента, папе римског, које су били пронашли на Криму. Папа са народом веома свечано дочекује свете мошти, али и свету браћу. После исцрпног дијалога, такозвани пројезничници (они који су заступали гледиште да се литургија може служити на јеврејском, хеленском и латинском) изгубили су спор. Папа Адријан одобрио је богослужење и на словенском језику. Кирило се разболео и умро у Риму 869.године, а папа произведе Методија за архепископа Паноније. У међувремену промене се политичке прилике у Моравској. Кнез Светоплук уз помоћ Немаца, збаци са власти свог сирица кнеза Растислава, те га Немци затворише у тамницу. У њој је он провео две године. На заузимање цариградског патријарха, папа Јован нареди Немцима да га пусте. Методије настави свој рад у Панонији све до своје смрти 885.године. Кнез Светоплук протера његове ученике из Моравске. То су били, измађу осталих, Климент, Наум, Сава, Горазд и Ангелар. Они су просветили Балкан, односно, крстили коначно остатак некрштених балканских Словена, те и ширили словенску књигу и писменост. Климент у Охриду постаде епископ, па је и ту основао школу за описмењавање. Кроз њу је прошло преко 3000 младића. У тој школи се првобитна Кирилова глагољична азбука преобразила у ћирилицу. Срби су прихвативши ћирилицу ушли у круг историјски културних народа, док су пре тога били национално и културно неодређени. Ћирилица се код Срба развила у најсавршеније писмо света. Тако се она сматра међу зналцима. Уобличили су је, као зачетник, а Вук јој је дао дефинитивну форму. Ћирилица је од самог почетка, уствари борба за српски културан и биолошки опстанак, за самосталност, слободу и властиту културу источних и јужних Словеносрба. До данас, ћирилица је наша главна естетска богословска и политичка слобода. Савремени Срби, напуштајући ћирилицу, растачу се, поричу, односно, проклињу сами себе и утапају се у светину, у безличну руљу. Напуштају борбу за националну самосталност и народну, православну веру. Сви који су напустили ћирилицу отпали су и од православне вере, али и од националног и биолошког остатка, па постају „Хрвати“, „Црногорци“, „Босанци“, „Македонци“... Српски језик, народ и његова Црква зато данас на наше очи одумире. То је историјска и биолошка истина. Ћирилица је покровитељ нашег живота, нашег националног бића. Без ћирилице, нема живота и благослова на нама. Без ње смо, самопроклети. Не знам колико да је латиница нужна за споразумевање са светом, очигледно је несавршена крња и води Србе у растакање свог националног бића, па и у смрт. Сви Словени који су се одрекли ћирилице, искварили су свој карактер, своје понашање. На свим католичким Словенима се види тај ожиљак феминизације. Та феминизација се види и на Словенима под јаким упливом Петра Могиле, али и код словенских унијата. Пољаци напросто вриште као андрогини, па и Словенци, Словаци и Чеси. Хрвати говоре неки „фемкасти“ српски, такође! Сва наша историја, она где смо царевали, а и она где смо робовали ћирилична је. Сва наша падања, као и наши тријумфи. Међутим, сва наша пропадања и ишчезавања из живота, латинична је. Ћирилица је наша лепа и света реч, увек за нас нова и воскресавајућа, свежа, древно стара и вечно млада, да мора будити и у нама самопоштовање, живот и стварање. Ћирилица нам је света. Без њене лепоте и њеног блаженства није нам могуће ни да часно умремо, а ни да се спасемо.