Саблажњиви испади или велике саблазни продубљују дубоку провалију између тог неморалног свештенства и народа. Често се ради о неприродним и крајње одвратним, те и одбојним понашањем свештеника. Народ свештеника гледа кроз лупу : Нико није тако велики грешник као свештеник. Свештеник би морао бити пре свега καθολικός = католичански - свеопшти, саборан(сабирајући,саборнизујући) дух. Такав не може да постане саможиви поп, себичњак властитог Ја. Сваки народно бол морао би и њега заболити:" А ја ћу врло трошити и истрошићу се потпуно за душе ваше, иако вас ја одвише љубим" (2 Кор 12,15)