Мк 6, 1-6

Свима је познато како смо ми који говоримо српским језиком и пишемо се као Срби, прогонили, блатили и исмевали светог Николаја Жичког и надзирали у кућном притвору преподобног Јустина Новог Богослова. Оспоравање, па и порицање светости преподобног Тадеја Витовничког траје до данас. Сам Господ наш није поштеђен од тог чемера као и сви његови позвани Божији. Сваки који је покушао да живи своју веру, бивао је несхваћен, исмејан и одбачен у властитом завичају, међу својом родбином, у властитој кући, па и свом братству. Већина суграђана духовних великана уопште, гледали су на њих телесним, а не духовним очима и углавном су се саблажњивали о њих. Господњи савременици нису ни слутили његово божанско порекло, нису га препознали, а још мање су разумели речи које је он рекао у назаретској синагоги: Данас се испунило ово Писмо у ушима вашим (Лк 4, 21). У њему се испунило оно што су пророци благовестили о Спаситељу. Дознали су и о многим чудесима која је учинио као потврду свог спаситељског наступа. Ни једно, па ни ово чудо не доводи баналне реалисте к вери, као што каже Достојевски. Сећање на свако чудо избледи толико да загађени баналностима живота, дођемо у прилику да сами себе уверавамо у виши реализам чуда. Све то бива из наше површности. У срцима Назарећана није било ни трага предуслова да им је и једно чудо било заувар, од користи. А са друге стране, Господ се снажно одупирао и одбијао је гледалиште, спектакл, за разлику од нас савременика који користимо богослужења да бисмо се истицали и прославили. Мноштво људи без вере траже спектакле и спектакуларна чуда. У томе је и Господњи спасоносни пример да у вери не ваља тражити видљиве знаке и доказе, те се Господ чуди њиховој и нашој невери. То тајинство је јасно само Богу, а сакривено и од верника, а и од неверника нарочито. Међутим, верници знају да је вера велики дар Божији, да се тај дар храни молитвом. Вера и молитва увек иду заједно и нераздвојив су спрег. Онај ко то не разуме никада неће постићи и доћи у праву веру у Бога. Сваки други начин духовног истраживања је погрешан, вештачки, патворен и није достојан човека, те се стропоштава у простачки атеизам. Управо ти требају нашу мисионарску помоћ. Душекорисно је да се као веровесници окренемо према неверницима било које врсте. Познати су европски безбожници на западу, али и безбожници на истоку, пре свега на простору дугог духовног загађивања Европе и Русије. Можемо само очекивати нове генерације које ће своју веру озбиљније узети и практиковати. У том ишчекивању генерација образованих верника који ће нам донети многа добра. Прошло је време неуких, користољубивих и властољубивих попова. Време типа саможивих сеоских попова, као и карикатура свештеника, као што су Поп-Ћира и Поп-Спира, неповратно ће проћи ускоро. Ишчезло је то време у вртлогу безбожништва зпадне и источне врсте. Неопходно је и насушно истрајно се молити за дар вере свој браћи и сестрама људима. А ми који смо у вери, да светим тајнама одржавамо дар вере и да у вери увек напредујемо. Надам се да ће генерације које долазе бити листом опредељене за истину која ослобађа. До тада, немојмо заборавити и на саме себе и своју највећу потребу: да се дар вере одржи и да напредује у нама. Много смо се уморили и клонули притиснути својом невером. Невера се наметнула као нека врста религије. О атеизму као религији говорим у име моје генерације Титових пионира 1951. која је углавном алеја духовних лешева. Можда и за бивше Титове пионире има наде на вечно спасење? Можда ће на суду Божијем они лакше проћи, од нас који смо неким чудом примили дар вере који нажалост исповедамо само устима, а не васцелим својим бићем и делима.