Мк 2, 23-28

У нашем поднебљу клас је знак лета и жетве. Одвајање зрна од плеве постиже се трљањем длана од длан и израз је задовољства ради обиља рода. И сам сам у свом детињству тако одвајао зрно и јео га као веома укусну храну у земунском крају (атару). У исто време сам читао овај одломак у свом винограду и настојао да га разумем. Најпре сам се спотакао на непознавање значења речи субота, тргање класја, фарисеји, а о Давиду и Авијатару и да не говорим! Имао сам среће, јер је мој деда Ɨ Милан Дукић био веома побожан и све ми је објаснио на време. Познато је шта је субота значила за Јевреје према Мојсијевом закону и шта је субота представљала за писмознанце цепидлаке. Толико сам често пролазио кроз житно поље и друге усеве у којима је зрно зрело, да ми се чини да сам и ја проходио са апостолима кроз зрело пшенично поље. На Истоку је такође обичај да међу дланове ставе клас-два и трљањем одели зрно од сламе, дахну, и у прегршти имају чудесну храну која се једе као посластица. Гладан пабиричар трља класје рукама и једе га са задовољством. О штети није могло бити речи ни према Поновљеним законима (23, 26). Фарисеје је копкало нешто друго, до данашњег дана: Апостоли тргају класје суботом када су пољски послови строго забрањени. Закон говори о жетви српом, а не о пабаричењу рукама. Фарисејима је и то прекршај суботњег починка. Њима све што Господ Исус чини изазива подозрење о кршењу реда, па из своје ситничавости коју маленкост неће надувати и замерити. Као гордоумници, фарисеји нису ништа разумели из пређашњих двају Христових одговора и ништа нису појмили ослепљени охолошћу, заслепљеношћу и зловољом. (Све сам јасно видео у Светој земљи. Фарисеји су остали задрти непријатељи Христа и хришћанства!) Господ им смирено одговара штитећи своје гладне апостоле. И Мојсијев закон има изузетке. Практично многа правила није могуће извршавати чак и у редовним приликама. Господ Исус се позива на дванаест хлебова који су се приносили у Храму као сећање на то да је Јахве хранио дванаест израилских племена у пустињи маном, те хлебове су смели да једу само свештеници на освештаном месту (Лев 24, 9), а упркос томе ипак их је велики свештеник дао гладном Давиду и његовој пратњи (1 Сам 21, 1-6). Овај навод из Светог писма ућуткао је Господње непријатеље. Међутим, они му се упорно противе и шкоде Његовом угледу, док им Он непрестано чини само добро. Тај мосад се понаша истоветно сада као некад. Правно прописи и установе настоје увек, као сурогати правде, да човека учине робом, аутоматом или роботом. Требало би да га ослобађају. Свако озакоњење у свим устројствима углавном чини много кињења и правог насиља. То легализам чини када Божјем или природном закону додају најчешће веома произвољна тумачења. Човек је изнад свих закона, прописа и правила. Правни прописи и установе као људске понижавају човека и његово божанско достојанство. Упркос свим законољупцима, Господ је себе јавно прогласио за господара суботе. Могли су, да су хтели, и фарисеји схватити да је Господ Исус Бог. И то Бог који је присутан у човеку, а не у мртвим правилима и законима. На отпаду слова. Тамо где се не чују најбољи, где се не чују прваци људског рода, царује неправда и навика на грех. Навика на грех је порок. Најбољи се не могу порећи никаквим порицањима. Они увек донесу спасоносну новост: Господа нашег Исуса Христа. А који не доносе Господа као Сунце, једино Сунце, које неће заћи и потамнети, доносе circulus vitiosus, безлично понављање.