Књига Постања

Није ти вера што ти верујеш да Бог све може и све зна. Вера је кад верујеш да ће нешто да буде и то буде. Преподобни Тадеј Витовнички.

Главна реч Вечне Књиге је управо слобода. Човек је створен за слободу (=љубав), да буде господар природе и благословен у заједници. По слободи (=љубави) човек је боголик, а Бог је створитељ слободе. Божанска суштина човека је слобода. Отуђен човек од Бога постаје роб. Отуђење је робовање. Стари, али и Нови народ Божији налази Бога најпре као Ослободитеља, па тек потом Пријатеља за друговање с Њим. Зацело Бог је Слобода која нас ослобађа од свих ропстава. Слобода је оно најбитније што човека разликује од животиње. Човек има Хоћу, Нећу и Можда. Ово треће је од ђавола. Човек би човека морао даривати најпре својим обожењем, својом слободом. Човек би човека морао даривати непрестано вечном будућношћу. По телу човек је сличан животињи, а по слободи (=љубави) сличан је Богу. Човек је сличан Богу зато што му је брат, па и пријатељ, а не роб. Човек самог себе поистовећује са робом зато што се одрекао своје првобитне слободе. Отуђеном човеку од Бога слобода је заплењена (конфисцирана).

Слобода је опасно оружје. Она је борбена и велики је дар. Уздиже човека и зацарује га у бога по благодати.

Међутим, човек чак ни у Цркви није остварио тај Божији дар слободе. Остварили су га они записани у диптиху светих. Тешко је бити слободан човек у Цркви, јер се тражи нагодба са слободом. Човека у Цркви као установи, не као у Цркви као Телу Христовом (веома је различито), хвата тешка вртоглавица и збрка, јер у њој нема Слободе. У њој кукају на своју човечност и хришћани. Установа стоји у месту, врти се у круг, те и некако напредује, расте, развија се и чини скокове у савршенство само у Светима. Свети нису хтели да себе окују ограниченим незнањем слободе (=љубави) свети су изабрали за себе слободу деце Божије. Око главе им златни ореоли и мисли од песничког руха (молитве). Тако је и настала дивна песма о слободи стварања коју можемо наћи у Светом писму (Пост 1, 1-2, 4а). Бог најпре разгони слепи дармар (хаос) стварајући смислени ред (космос). Ред Бог побеђује слободом стварања и предаје човеку као пријатељу, као себи сличном бићу, управо слободу. Требало би да човек постане Господар, јер је као Господар слободан, а не роб.

Нови Израиљ, хришћани који су сами себе изабрали и учланили се у Цркву. Камо среће да своју Цркву хвалимо, не критикујемо, или не кудимо!? Да се својом Црквом дичимо, а не да се стидимо? Најлепша је управо за Духове. Апостоли су пре него што су се продуховили били сапети ланцима страха, сумње и безнађа. Уз то, све рибар до рибара! Углавном неуки и сапети малим и великим незнањима. Шћућурили су се на брду Сиону један поред другог, а пред њима зјапи понор незнања који је изгледао непремостив. Кућа тајне вечере се потресла, чуло се хујање с неба, док је дувао силан ветар. И јављају се језици од огња раздељени и сиђоше на сваког од апостола (Дап 2, 2-3). Постало је свеједно да ли је неко Јеврејин или Хелен (Гал 3, 28) или Србин, Ром и Рус. Од свих народа Господ ствара свој изабрани народ. Он се ослобађа страха, свих граница и свих предрасуда. Православни су Божија браћа и слободни су као њихов Бог. Црква, права Црква, не сме да диференцира (ствара разликовање) међу својим члановима, па чак и међу људима уопште, по речи преподобног оца нашег Јустина Новог. Спартанци су наказну децу бацали са литице, то исто ради лоша Црква. Ми смо та дефектна и слабоумна деца Цркве. Богословски смо неписмени, а уз то злочинци, убице, лопови, блудници и слични несрећници који су својим делима окаљали свету Цркву и остали без наде да се могу поправити. Ти чланови Цркве не могу више избрисати трагове својих злочина, те само они који имају покајање, они који узимају одговорност на себе, свој грех, већ њихов грех може прихватити као свој само Господ Исус као Ослободилац наш од греха. Та наша нова слобода не бива без нашег покајања, односно духовног препорода. Ко се препородио права је Црква, а ко се није препородио привид је Цркве, вињага, запуштени виноград! Због те вињаге људи одбијају Цркву, Цркву која је само збег оних између два гоњења, а они који симболизују праву Цркву су Велики инквизитор Фјодора Михаиловића Достојевског, светитеља лепе књижевности, како га је називао преподобни Јустин Нови.

Божији дар слободе се разговетно види у деци као изобиље драгуља, односно талената. Дете је плод пре свега Божије, па онда и родитељске слободе. Над сваком колевком се отвара небо, слобода. Над сваком се чује: Ово је син мој/кћи моја/који/која је по мојој вољи. За свако дете је управо најважнија свака слобода (=љубав) којом нас пѝтају родитељи. Знајте да ће Бог управо од родитеља тражити дух-душе њихове деце. Није доста само говорити, опомињати, прекоравати, саветовати, већ их ваља научити вери као слободи (=љубави). Слобода би морала знати знак распознавања између Незнабожачког света и деце Божије. Бог је присутан само у оним заједницама где влада истинска љубав и братско/сестринска заузетост. Где те слободе (=љубави) нема, то није права Црква Господња, то је следба или нека запуштена заједница крштених. Слобода (=љубав) знак је препознавања праве Цркве љубави.

Од нас се тражи еванђелска коренитост. Слободу узети као свој крст као што свето Еванђеље од нас тражи. Не тражи се од нас „мини-хришћанство“, обичајно хришћанство, већ слобода жртвовања за веру и подвиг. Неслобода је у разуларености, отпадању од вере, модерном идолопоклонству, несавесности, спремности на убијање људи, нерођених људи, а и нерођених и непожељних. Рачунар нас промовише у надчовека, а морално смо Јустинови каљуди, односно морално уопште нисмо више људи.

Радост прогоњених је уствари слобода, јер у њима почива Дух Свети. Сваку праву дух-душу хришћанску захватају прогони и трпња. Трпљење прогоњења уздиже крст као светионик унутарње слободе. Слобода није наркотик, већ крст. Слободни Јерусалим је само Небески ког Богослов описује као отворен град. Свих његових дванаест двери увек је отворено на све стране.

Ко је слободан пастир Христовог стада? – Само онај пастир који има Христову слободу и Његов дух је слободан. Наша побожност је не само уплашена, већ и плитка, него и испуњена користољубљем. Рабинска побожност учи да је свако поучавање жена изгубљено време. Говорили су : „Боље је спалити реч Закона, него траћити време на поучавање жена. На сву срећу Господ наш није завршио ни једну рабинску школу. Дај Боже да се укину те неслободне клерикалне школе из којих излазе не само ускраћени за слободу (=љубав), већ и потпуни робови неких идола.

Слободан хришћанин је нестао. Слободан човек је ишчезао. Мушкарац и жена су нестали, надолазе два мушкарца или две жене као сурогати „мушко-женски“. Превише је жигосања и кодирања у којима нема ни трага богословља. Све стење под теретом неслободе и ропства злу. Разводи бракова су робовање и проклињање примљеног благослова. Тлачење је неслобода.

Савремени хришћанин је заборавио да је слободно Божије биће и изгубио сваки смисао за жртву, за крст.