Анксиозност – загушујући, узнемиравајући, ојађујући дух, или дух бојажљивости и стрепње. Стрепња је врста тескобе која обично захвата појединца, али чешће породицу. Стрепња може да захвати и друге групе људи, па и цео народ. Стрепња може бити телесна, душевна и духовна. У ту загушујућу узнемиреност и ојађеност само свештеник може донети благослов Божији и утеху, а понекад и лек и излечење. Ако ја као духовник не будем лично, освојио велике духовничке успехе који сијају, узеће их неко способнији од мене. То изсцељење од стрепњи лечи само љубав. Тај духовник који боље сеје љубав, а још бољи духовник који жање плодове љубави који су у слободи. Благослов је сила Божија која никада не пропада. Пре или касније благослов који дат ономе који је заокупљен стрепњом родиће видљиве плодове слободе, односно љубави. Свештеник не сме да се сведе на вршење обреда и убирање бира од народа. Свуда око нас су они који стрепе и цвокоћу, зато свештеник-духовник мора деловати као Косовка девојка: радује се са преживелима и поји их рујним вином, плаче са уплаканима и бугари над покојнима. Духовник мора бити добар људима или иначе није духовник, већ шићарџија. Мора да воли људе. Љубав мора да исијава из његовог деловања. Мора да дише молитвом и топлотом своје дух-душе, ако већ није чудотворац. Он мора бити знак Христове доброте и човекољубља. Он је отац, али и мајка, ако треба. Ако није такав, субверзиван, чиновник је који ради за плату. Љубав не познаје никакав страх, осим страха Божијег. Делотворна љубав нас лечи отклања од страха. Ко се боји и дрхти пред казном, љубав његова није постигла обожење (1 Јн 4, 18). Ми хришћани бисмо требали да љубимо, јер је Бог нас први љубио (1 Јн 4, 19). Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио? (...) Који љуби Бога, да љуби и брата својега (1 Јн 4, 20-21).