Реч-две о богословљу страха. Господ Христос је ушао у дубину смрти, да би мртви чули глас Сина Божијега и да би они који су га чули бивали ослобођени од свакога страха и препета, те и вечно живели. Уствари, Смисао Божији, Начелника живота, убише (Дјап 3, 15). Смисао смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола, е да би избавио нас из страха од смрти, те и оне који кроза сав свој живот бијаху кривци за своје робовање греху (Јев 2, 14-12). Сада Господ Христос држи и кључеве смрти и од пакла (Отк 1, 18). У временима благодати и спасења (II Кор 6, 2). Он надахњује светим страхом Божијим све оне који су сами себе изабрали да вечно живе. Они се обавезују на правду (Стари завет) и на светост (Нови завет). Пригрљујући Царство Божије благовесте „блажену наду“ (Тит 2, 13) другог доласка Христовог. Спаситељ ће доћи „да прослави име Господа нашег Исуса Христа“ (2 Сол 1, 10). Реч две о телесном страху. Људски страх може да умањи или да увећа одговорност за неки чин. Из страха се може допринети неком злом чину, на пример убиству или крађи. Из страха од смрти може се упасти у блуд, али и у разврат. Страх од зла узрок је мржње, одвратности и бојазности (анксиозност, стрепњи) од другог блудног зла. Страх се гуши у жалости или гневу и распамећеним похотима. Свети Дух очишћује дух-душу од страхова, тескобе и стрепње, као што се види у предсмртној борби и страдању Господњем. Хришћани не треба да живи у ропском страху као најамник, него да буде као дете које одговара на љубав. Свети Василије Велики (Regulae fusius tractatae, увод 3: PG 31896В) о том страху каже: „Или се удаљујемо од зла из страха од казне и осећамо се као роб, или допуштамо да нас привуче награда и слични смо најамницима; или смо послушни због добра у њему самоме и из љубави према ономе који је наредио да слушамо...тада се осећамо као деца“. Љубав распршује страх и изгони га, те даје благодатну целосност дух-душе и крепост.