Неук човек – готова робија

Људи хоће Барабу

Лк 17, 1

Сваки крштен и миропомазан човек је боравио у гробу као стварној вези властите трпељивости пре личног васкресења, покадшто и славног. Иста особа живећи може рећи: И бијах мртав и ево жив сам у вјекове вијекова (Отк 1, 18). Бог (Син) није спречио да смрт, по реду природе, растави душу од тела, али их је изнова једно са другим сјединио Васкресењем, да сам у својој личности буде жижа сусрета смрти и живота, да у себи заустави распадање природе које је проузрокована смрћу, те да постане језгра поновног сједињења за подељене делове (Свети Григорије Богослов, Oratio catechetica, 16: PG 45, 52B). Ваља нам се обратити страшном суду док смо још уштедели време за покајање, те када се већ даје вријеме благодатно (...) вријеме спасења (2 Кор 6, 2). Инспиритиван је, надахњује нас, страх Божији да се кајемо. Обавезује нас на светост Царства Божијег. Светост нам благовести блажену наду (Тит 2, 13) другог Христовог доласка; који ће доћи да се прослави у светима својима и покаже се диван у свима вјерујућима (2 Сол 1, 10). Сети се дакле да си примио духовни печат, „Духа мудрости и разума, Духа савета и крепости, Духа познања и побожности, Духа страха Божијег“, и чувај што си примио. Бог те Отац обележио својим знаком, Христос Господ те усинио и у твоје биће ставио залог Духа (Свети Амвросије Милански, De mysteriis, 7, 42: PL, 402-403).

Утеривачи страха рачунају са последицама. Они смањују моралну доброту код потчињених. Они смањују одговорност оних који су под каквом принудом. Страх ( утеран) од зла, узрок је мржње, одвратности и бојазни од надређених као од будућег зла. Утеран страх рађа жалост због присутног зла или у тајном гневу који му се супротставља.

У односу међу хришћанима живи Дух Свети. Делујући, Он ставља у покрет цело биће, укључујући његове страхове како је то очигледно у страдању Христовом. Морални хришћански живот надахњује љубављу хришћане, изгони из њих страх, дајући сваком крштеном бићу дух-душевну слободу детета Божијег. Крштени није пред Богом као роб, у ропском страху, ни као најамник који тражи плату, него као дете које одговара на љубав. Ако нема љубави, има принуда, запт и страх. Ако се удаљујемо од зла из страха од казне осећамо се као робови (...) (Свети Василије Велики, Regulae fusius tractatae, увод, 3: PG 31, 896B).

Поштовање људске личности не сме никога лишити слободе, утерати му страх, предрасуде, напунити га охолошћу и егоизмом. Та личност је мој брат, а не мој роб. Ми хришћани не делујемо из страха, већ благодаћу. Савршени закон слободе (Јак 1, 25) нас ослобађа ропског страха у ком не зна шта ради његов господар, узноси се у стање брата, пријатеља.

Страх од искушења, трпљења или кињења, може знатно умањити одговорност уплашеног.

Утеривање страха је саблазан која друге наводи на зло. Саблажњатељ постаје напасник ближњима. Насрће на врлину и честитост. Насрће на дух-душевну развијеност. Утеривање страха може увући слабиће у духовну смрт. Саблазан могу изазвати закони, прописи и установе. Ко се влашћу користи да би друге подстакао на зла дела, крив је за саблазни и одговоран за зло које је изазвао. Није могуће да не дођу саблазни; али тешко ономе преко кога долазе (Лк 17, 1).

Јевреји си носили капе и ћелепуше на глави те тиме исказујући „страх од цара“. Хришћани су подражавали њихово ношење браде и покривање главе од „страх јудејског“, а данас то покривало чини страх из лицемерја и улизиштва.

У нашој помесној Цркви постоје епископи који не служе, већ владају страхом и трепетом. Једно попче, и више искушеника, убило се од тог терора страховладе епископа. Такви епископи се окружују само подгузњацима, улизицама и чанколисцима. Са таквим неуким у вери епископатом може се само у пакао, јер он захтева повратак у идолопоклонство. Такав је врло често у спрези и са другим мрачним силама. А и надаље важи она еванђелска, да људи неће Христа, већ хоће Барабу. – Ето им сада Бараба и у светој Цркви.