Поузданом тумачу и стваратељу добре ногометне игре Зорану Милинковићу

Духовно зрео спортиста је онај који уме да прихвати неуспех, падове, искушења, тешкоће и неприлике, јер се само такав може одважити за оно вечно које је у Господњој руци. Он не избегава, већ храбро бира прилику за одговорно деловање, у спортском саставу, и заједници. Тај тип учесника у игри напротив бира прилику за одговорно деловање, па одговорност непосредно изазива, и он одлучује о природи своје слободе, по Анђелу Чувару или против Њега. Од великог је значаја вежбање спортске слободе типа „све ми је слободно, али ми није све на корист“. Она се као права, лако супротставља крупним и најпрљавијим приликама. Бити зрео у спортском животу значи сусрести се и наћи живога Бога, личносног Бога, који има личне односе са спортским саставом и продуховљеним појединцима, све које је позвао на учествовање у својој природи Богочовека да би онај који је изабрао себе у Њему постао Бог по благодати. Тај сусрет и сједињење са Богочовеком Христом је љубав, и то увек љубав, па и онда када човек ништа не види од духовне таме на свом спортском ходочашћу. Сусрет са Трисветим Богом који је човека одредио за своје блаженство, за своју срећу, а који је бесконачан и присутан у историји и у свемиру. Немогуће је постати хришћанин у спорту, а да се непрестано, свим моћима, спортиста не труди да у свему следи Христа Господа, упркос безбројним искушењима. Он мора да надвлада млитавост дух-душе и да се бори против сваке површности и надувавања малограђанског духа, и духа охолости. Спортска зрелост се бори, продубљује и побеђује, те и оплемењује, да би се пред Богом испитало лично понашање и очистило се сваке љаге греха, афектирања, формализма, заблуда, жеље за истицањем или других измишљених разлога. Психогени покрети и разјареност, спречава саиграча да постигне љубав, зато спортиста мора да студира своје афективне склоности и да (уз помоћ спортског духовника, тренера и психолога) пронађе формулу својих душевних покрета и узбуђења и да потпуно постане господар свог тела, а не да оно влада њиме. Да би могао себе даровати колективу, заједници, мора јој пре тога припадати и волети је. Што је спортиста мање спортски зрео, то више зависи од саиграча. А што постаје зрелији, постиже независност и самосталност истинског талента. Такав је играч човек заједнице и у својој вери има понуђене могућности да премости противречности. У спорту храбра одлука има највећу снагу. За ову беседу о спортској одговорности истичем славне примере: Драгана Џајића, Драгана Стојковића Пиксија, Драгутина Топића, Ивана Сочу, Новака Ђоковића, Дејана Савићевића, Бранислава Ивановића, Немању Матића, Александра Коларова, Александра Шапића, Предрага Мијатовића, Дејана Бодирогу, Бошка Јанковића, Милана Гуровића, Ивану Шпановић, Ану Ивановић, Јелену Јанковић и многе друге. У зрелост спортисте спада најпре и способност одлучивања у питањима вере и игре. Утемељити свој Живот на светом Еванђељу и живот живети озбиљно и доследно уредити свој живот. Глас и суд Божији у савести да прихвати као оправдање за одговорност, припадање заједници у повезаности са Црквом, а живот сазирати као припрему за одлазак у Царство Божије и у томе учествовати. Стварност схватити као прилику за смирење. Сазревањем у љубави повезују се чланови спортског састава међусобно, што укључује спремност на савладавања тешкоћа у разумевању , а и сукобе. Увек се треба „у лице супротставити“, као апостол Павле. Само искрени карактер ће смоћи снаге и стрпљења да чува и сачува, али и да усаврши, повезаност са саиграчима, а да њихову искрену отвореност и настале неспоразуме не сматра кидањем везе. Такав карактер ће превладати своју незрелост да живи и игра ако изостану видљиви осећајни докази да га други разумеју и не сматра се напуштеним и изневереним. Он има јединство свог ја које признаје другог као личност, те и тако ступа у односе са њим, ради спортске заједнице. Онај који се затвара у себе не остаје отворен за многе интеракције и повезаности са саиграчима исказује малу зрелост. Само онај који тражи повезаност у тиму, може да буде појачање.