Мк 6, 14-29

И зачу цар Ирод, јер име Исусово бијаше се разгласило, и рече: Јован Крститељ из мртвих устаде, и зато чини чудеса (тамо). Узбудљиви догађаји на двору цара Ирода и Чудотворац Господ наш Исус Христос постају дневне теме дворјана. С друге стране, свети апостоли са светим заносом су свуда благовестили Христову науку, изгонили зле духове и исцељивали болеснике. Све је то допринело омиљености Господњој у народу. Цар Ирод, осим браколомства имао је на души и друга тешка злодела и приклонио се народном уверењу да се у Господу Исусу оваплотила његова жртва, Јован Крститељ. У тим нагађањима буди се и савест Крститељовог убице. Убио је великана, јунака, и више од тога: неустрашивог праведника који му је пребацио што је своме брату узео жену. Неокајани злочин вапије на небо и пече. Овај колебљиви слабић и пијани сладострасник смакнуо је Јована да би дао одушка царичиној мржњи на мрског јој последњег пророка. Иродијада се послужила размаженом и поквареном кћерком Саломом. Када је човек засут и заокупљен таквим страстима као Ирод, лако подлеже својим слабостима хедонизма и не грози се начина. У његовој одлуци да одруби главу Јовану није био главни људски обзир да се царска не пориче. Овај Ирод, убица Јованов, син је оца који је побио витлејемску децу, једном приликом је свом полубрату Филипу отео његову жену. Додуше, он је ценио Јованову пророчку храброст и бојао га се као праведника и као светог, те га и штитио. Јован није трска коју ветар љуља, нити удворица, и заслужује свеопште поштовање. Велико је зло давати несмотрена обећања. Велико је зло овако као он схватати част и њој жртвовати великог пророка. И он, као и ми не слушамо оно што нам говори савест. На рођенданском пиру, заплесала је заносна Салома, ломећи се од страсти, на Иродово задовољство. И опчињен еротом, Ирод се закле: Што год заиштеш од мене даћу ти, макар било и пола царства мога. – Шта ћу искати?, упита она мајку изишавши. А она јој рече: Главу Јована Крститеља. И одмах, брзо ушавши к цару, заиста говорећи: Хоћу да ми одмах даш на тањиру главу Јована Крститеља. Које многобожачко, изопачено, схватање части?! Браћо и сестре, увек слушајмо шта нам говори савест, а не на оно што нам говори сујета и светина која је такозвани грађански морал. Ужасан је и одбојан овај злочин. Пијани ерот који одушевљава плесом и ове царске малоумне и лакоумне кћери, увек завршава у смрти. Ледена мржња и смрт је плод ерота. Он убрзава извршење, одрубљивање главе Гласа Божијег. Старст нас потпуно заслепљује и наводи на хиљаде убиства, на смрт. Један грех роји други. Смрт без милосрђа тежи свом циљу мимо добра и племенитости. И ожалости се цар веома, али заклетве ради и гостију својих не хтједе јој одрећи. По многобожачком моралу, будући да се цар заклео у пијанци, није био дужан да изврши обећање. Међутим, цару је сујета доделила улогу часног човека који држи реч. И џелат отишавши одсече главу и донесе је на пладњу и даде је девојци, а девојка је даде матери својој. Застрашујућа је ово беседа. Јован се целог живота борио против греха, и грех је постао његов крвник, његов џелат. Царске званице, великаши, високи достојанственици и прваци, сви на високим положајима, а кепеци закржљалог карактера ћуте. Из еванђела се види, они муком ћуте. Може ли човек овако злодело оћутати? Величина Јованова одговара дубини танатоса ове Изродове перјанице. Обезглављен, зато Господу рече: он треба да расте, а ја да се умањујем. Браћо и сестре, упитајмо се колико код свих нас одлучује ерот и друге страсти и слабости?