Свети Павле доносећи упутство за хришћанско владање, даје смернице за породични/обитељски живот, истичући као узор Самога Господа Исуса Христа, јер је Он Икона Бога невидљивог, Прворођени, прије сваке твари (Кол 1, 15). Хришћани се морају обући као изабраници Божји у врлине којима је Господ Христос одликовао, подражавајући лично недостижан пример свељубави којом је Господ љубио своје. Ако те дух-душе буду милосрдне, пуне доброте (=лепоте), смирења, кротости, дуготрпљивости, стрпљиви једни с другима, лако ће међусобно састрадавати, трпети и подносити једни друге, те и једни другима опраштати. Ако дакле буду милосрдне и ако међу њима буде влада мир који је услов радосног, блаженог заједничког живота; оствариће се као веродостојни хришћани.
Благодарити на свему значи спречавати да нам охолост не загади нутрину. Захваљивање мора бити трајно присутно међу нама, јер смо сами себе изабрали да свето живимо у љубави. Литургијска славља много помажу да се сачува тај дух радости, мира и благодарења, те и јединства међу свима у цркви.
Апостол се обраћа женама, мужевима, деци и оцевима, лапидарно (=језгровито) унутар саме породице/обитељи:
Жене, покоравајте се својим мужевима, као што доликује у Господу.
Мужеви, љубите жене ваше и не срдите се на њих.
Дјецо, слушајте родитеље своје у свему, јер је ово угодно Господу.
Оцеви, не раздражујте дјеце ваше, да не клону духом. 
Ова опомена је била и остала неопходна, како у Апостолово време међу јудеохришћанима, али и данас међу оним вернима који су склони претеривању у строгости и окрутности „оца господара“ и „мајке господарице“ над децом. Благоверни не смеју имати страх од надређених, нити беспоговорну послушност без љубави и без двојбе. Није хришћанска послушност у начелу војне дисциплине, са ауторитетом одозго са беспоговорном послушношћу одоздо, како су говорили комунисти. Није хришћанска послушност у беспоговорном покоравању млађих пред старијима, већ је у узајамној метанији млађих према старијима и старијих према млађима. Очински и мајчински ауторитет зацело мора да поседује и значи само углед, признату и доказану величајност старешина и надзорника у добрим делима, и у плодовима вере, хришћанским врлинама.