Добар муслиман је богочежњив, богобојажљив и човекољубив. Он припада заједници, веома је склон молитви. Прави муслиман је веома жедан Бога и великодушан према браћи људима. Мирољубив је и тежи да Бога сретне преко созирања и мистичног вазнесења. Прави муслиман, исто као хришћанин и побожни Јеврејин, живи за славу Божију. Дичи га пријатност у опхођењу, љубазност, филозофска умереност у својим жељама, искреност. Муслимани су често људи високог морала. Ваља се дивити осећању за свето у исламу (код муслимана), а нарочито њиховој непоколебљивој вери без и најмањег људског обзира. Сам Мухамед је гајио велико дивљење према Христу, признао му узвишеније уздигнуће веће од свог, а за свесвету Приснодјеву вели да је мајка, непорочна и да је непорочно зачела без љаге првобитног греха.

Ислам је високо развијена религија веома отворена према другим духовностима. Све то чини ислам здравом и природном религијом према којој прави хришћанин може и мора имати високо поштовање.

За хришћане, с друге стране, ислам је одбојан, јер је за ислам Бог господар, а не као у јеврејству Отац, те у хришћанству Пријатељ и Брат. Бог је далек од људи и без љубави је. У исламу је фанатизам, поред џихада – свете борбе, начело ширења. Муслимански Рај је за хришћане сувише чулан. Не може задовољити развијене духом. Невернике треба обратити на ислам  или истребити, искоренити. Јевреји и хришћани, могу остати своји, ако плате харач, порез, таксу. У исламу нема тежње за духовном обновом и духовног вазнесења. Исламска етика подразумева полигамију, развод, ропство, корупцију, мржњу, немилосрдност, своди жену на умањивање лика Божјег у њој, те и потомство лишавања доброг васпитања.