Предраги родитељи, веома ми драги куме и прикумци, те и новопросвећена кћери наша Нина! С обзиром да сте сви, као и ја пореклом, са висина херцеговачких, лако ћете се образовати као просвећени хришћани.

Вјерују-Верујемо. Вера је наше свете Цркве коју сваки верник у часу свог крштења исповеда. Њу посведочује никејско-цариградско веровање. Црква је та која нас надахњује, управља и храни и подржава у вери. Примајући веру у крштењу, примамо и нови живот у Христу (Мт 10, 32; Рим 10, 9). Вером и крштењем припадамо Христу. Ту своју крштењску веру исповедамо пред људима. Вером Бог дарује човека и обраћа га од неверја. Примањем светог крштења човек дарива Бога. Не чудите се мојој тврдњи!? Крштени се усиновио, крштена се укћерила, те су тако даривали Бога собом. Као дариватељи себе Богу, признали су га и за свог Просветитеља и Оца, па и Брата и Пријатеља.

Црква, мада, распрострањена по васцелом свету до крај земље, примивши веру од апостола и њихових ученика (...), брижљиво чува то благовештење и ту веру и кад се станује у истој кући, вјерује на исти начин, као да има једну душу и једно срце; и истине и вере проповеда, учи и предаје једним гласом као да има само једна уста (Свети Иринеј Лионски, Adversus haereses 1, 10, 1-2). Иако су у свету језици разнолики, садржај је светог Предања један те исти. И немају друге вере и другог Предања Цркве основане у Германији, ни оне у Иверу или у Келта, или оне на Истоку и у Египту, у Либији, или оне који су у средишту васелене (Свети Василије Велики, Liber de Spiritus Sancto, 15, 36: PG 32, 132). Истоветно је, дакле, и поуздано благовештење Цркве, јер она целом свету показује само једно спасење (Свети Иринеј Лионски, исто место).

Прво исповедање вере бива на крштењу. Требало би поново увести као обавезну школу за новокрштене, катихуменат, и то као основни, средњи и високи. Оченаш и Симбол вере кумови би морали знати и на црквенословенском и на хеленском. Вјерују је крсни симбол. Хеленска реч symrolon значи половину полемљеног предмета (=печата) који се узима као распозајни знак. Преломљени делови би се саставили, да би се утврдио идентитет, кôд, доноситеља. Тај је Симбол духовни печат, он је сазирање нашег духовног срца и као његова стално присутна стража, он је поуздано, сигурно, благо наше вере (Свети Амвросије Милански, Explanatio Symboli, 1: PL 17, 1155 C). Јављена нам истина о Пресветој Тројици од самих почетака била је у корену живог веровања Цркве, нарочито после крштења. Благодат крштења у Име Оца и Сина и Светога Духа позива нас да учествујемо у животу Пресвете Тројице, у светлости вере као откровења, али и након смрти и у вечној будућности. Прародитељском сидом грехова сви су људи заражени, као што су сви очишћени од те убитачне кужности свесветошћу Христовом. Заразу грехом наших прародитеља не можемо јасно схватити. Поготово што се она преноси биолошки, размножавањем; наследна је, а не учињена загађивањем (инфекцијом). Тај грех је стање, а не дело. Потпуно православно крштење је изворни, јасни и пуни знак: Урањање (не „погружење“) значи силазак у гроб хришћанина који умире греху, еда би изронио са Христом у нови живот (Рим 6, 1; 1 Кор 12, 3; Гал 4, 6). (Противимо се употреби речи „погружење“, која је руског порекла, јер нема из ње изведену реч која би описивала пут нагоре). Ова познања вере, могућа су само као откровења у Духу Светоме. Дух Свети нас „кодира“ као Своје. Он је додир, белег Христов. Он чува, буди и оживљава у нама веру. Крштење нам даје благодат новог рођења у Богу Оцу, у Његовом Сину у Духу Свеоме. Јер они који имају Духа бивају вођени Речју, то јест Сину, а Син их представља Оцу и Отац им дарује непорочност. Дакле, без Духа није могуће сазирати Сина Божијег, а без Сина нико се не може приближити Оцу, јер је познање Оца Син, а познање Сина Божијег бива у Духу Светом (Свети Иринеј Лионски, Demonstratio apostolica, 7). Свети Дух собом, Благодаћу, буди нашу веру и даје нови живот. Сети Григорије Богослов јасно тумачи свето крштење као педагогију, андрагогију, божанске сусретљивости: Стари је савез јасно јавио Оца, а нејасније Сина. Нови је предочио Сина и уделио сазирање божанског Духа. Сада Дух има право грађанства међу нама и даје нам да јасније видимо самог себе. Заиста, није било разборито отворено јавити Сина кад се још није исповедало божанство Оца, нити да употребимо слободнији израз, додати Духа Светога, као додатно бреме, када још није било прихваћено божанство Сина. Само постепеним напредовањем „од славе у славу“, светлост ће Пресвете Тројице заблистати у раскошној јасноћи ( Oratines theologica 5, 26; PG 36, 161 C).

Миропомазање, хризма, Огањ је, преображавајућа и свеочишћујућа енергија као искључиво дело Духа Светога. Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желео да се већ запалио! Заогњио (Лк 12, 49)! Зато свети Апостол вели: Духа не гасите (1 Сол 5, 19)! Миропомазање је печат неизбрисив. Управо Христос је Онај кога потврди Бог Отац (Јн 6, 27). Та потврда, тај печат (sphragis) неизбрисив је белег, „карактер“, „значај“, „код“ Христов. Улазећи вером у крштење постајемо одговоран народ Божији и у свештеном смо позиву.