Мт 2, 23-28

Светковање дана Господњег у Светом писму има велико значење. У поновљеним законима читамо: Држи дан од одмора и светкуј га, као што ти је заповједио Господ Бог твој. Шест дана ради, и свршавај све послове своје. А седми је дан одмор Господу Богу твојему (Пнз 5, 12-13). Велика беше та старозаветна субота, починак у славу Божију. Светковати суботу значи тај дан издвојити изузетном важношћу, посветити га искључиво Богу и ништа не радити тог дана. Јевреји се морају сећати великог доброчинства Господњег које је исказао према изабраном народу. Пасха је заузела највише место међу празницима и састојала се у слављењу ослобођења Јевреја из египатског ропства. Сећање је прерастало у благодарење према Господу. Господ Исус Христос је Господар васелене и историје коју чине повести зла и греха све до коначног „Шабота“. Он освештава сва јела као чиста. Исцељује у суботу. Црква Христова слави восекресно светотајинство сваког осмог дана, у дан Господњи, у свету недељу. То бива по апостолском предању. Уједно, недеља је први дан у седмици. Дан Господњи, дан воскресења, дан Хришћана, наш је дан. Назван је дан Господњи управо због овога: јер је тог дана Господ славославно вазнео на небо. Многобошци га називају дан сунца, па и ми га радо називамо тим именом: данас је, наиме, синула светлост света, данас се појавило сунце правде чије нам зраке доносе спасење (Свети Јероним: Ιn die dominica Paschae homilia: CCL 78, 550, 52; превод са латинског И.Ђ). Субота која претставља врхврхова стварања, замењена је недељом као спомен новог стварања, нове креације, које је започело Христовим воскресењем. Стародревна пасха је замењена новом, Христовом. Некадашња субота, уступа место недељи као Дану Христовог Воскресења. Она је сећање, „спомен“ на Христово воскресење, светотајинство љубави и спасења. У тај дан приносимо бескрвну евхаристијску Жртву. Тај дан посвећујемо теологији, разговору са Богом, наслађујемо се љубави и благодати, чезнемо за вечним добрима, јачамо дух-душу сазрцањем Божије Речи, обнављамо махове на путу ка вечној Отачбини. Нажалост недеља све више постаје само дан одмора, спавања и ленчарења. Губи благост тог дана и постаје обичај, формализам, као јеврејска субота. Господ је еванђелски потврдио недељу и испунио суботу. Прогласио се у Господара суботе: Субота постаде човјека ради, а не човјек суботе ради (Мк 2, 27). Господ нас је ослободио од свих тескобних и тесногрудих фарисејских тумачења суботњег починка. Не само да је у суботу дозвољено чинити добро, већ чињење добрих дела у суботу, па и у остале дане у седмици је неопходно и спасоносно.