Гаф за гафом

Ове речи приписују патријарху српском Иринеју. Господ Христос се опирао покушају да га јеврејски народ зацари. Улазећи у град Давида оца својега (Лк 1, 32) клицали су му као Сину Давидовом – ономе који доноси спасење. Осана, значи Ох, спаси нас! Цар славе (Пс 27, 4-10) улази у своје царство јашући на магарцу, без икаквог лукавства, нити силе, нити насиља, него смирено као Онај који сведочи Истину. Ми његови поданици смо деца Божија и сиромаси Божији духом, те му кличемо: Благословен који долази у име Господње (Пс 118, 26)- што је парола Цркве. Слободна воља мора бити слободна од сваког насиља или тешке присиле, те и ратоборности. Слободну вољу не може надоместити некакво насиље. Шта је за одговорношћу за насиље? – Тмина, помрчина, кнеза овога света! Зар Господња жртва на Крсту није најпре донела неисцрпно опроштење грехова. Не убиј! Не отми! (то пише и у Курану часном). Убиство је горе од отимачине, а насиље над странцима је горе него над домаћима. Грех нас чини сакривцима са Шиптарима, јер смо се супроставили Божијој доброти. Нећемо ту доброту. Наш однос указује на дејство и рану личних грехова. Зашто смо изгубили Косово? Наводимо своје жртве да они чине зло, да чинимо тзв. друштвено зло. Без благодати кукавички устукнемо пред злом, и прибегавамо насиљу заносећи се да се боримо против зла, а уствари зло га насиљем само умножава. Права страна делује за опште добро као морална свесила која се корени у слободи и у одговорности. Поштовање Шиптара и Срба у овом односу отмичара и онога коме је отето неко добро, веома је нарушено и угрожено. Ту су утврђена права старија од заједница Шиптара и Срба, и једнима и другима се намећу. Шиптари сада изигравају и одбијају правду, опиру се позитивном законодавству и не признају Србији власништво над својим добрима, па тако поткопавају моралну законитост. Срби се не смеју ослонити на силу, нити на присилу како би задобили власт над својим добрима. Они су дужни да Шиптарима дозову у памет добру вољу, те и право, као и кривицу. Савез између Бога и људи, Срба и Шиптара, испресецан је, односно, испреплетен, да је и за једне и за друге људски живот дар Божији и да и у Србима и у Шиптарима има много убилачког насиља: глас крви брата твојега виче са земље к мени. И сада да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје (Пост 4, 10-11). Љубав према самом себи је темељ морала. С тога се треба борити за своја права, пре свега за своје право на живот. Онај који брани свој живот не постаје крив за убиства, чак и када је присиљен да зада смртоносан ударац. Отмица и отимачина уводе терор, страх, трепет и претње, те и неподносиве притиске и захтеве на жртве. Отимачина је вид тероризма који прети, рањава и убија, те се потпуно противи правди и љубави. Отетима следи тортура, мучење, а можда и мучеништво. Отмица је задовољавање мржње отмичара, те иде за ампутацијом, сакаћењем или стерилизацијом законитог власника. Они који се бране еванђелским средствима, одричу се силе и насиља, те и проливања крви, већ се боре као сведоци Истине. Зато се морамо борити против шиптарске отимачине наших добара пре свега наталитетом, односно, морамо се оштро супротставити аутостерилизацији Срба. Шиптари се више рађају, више воле живот и децу и свака им част. Поставља се питање шта ће Србији, не само Косово и Метохија, већ ни територија из доба светог цара Стефана Душана, ако се не рађају и не множе. Шиптари се за сада поштују заповест Божију: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари над рибама морским и од птица небеских и од свега звериња што се миче на земљи (Пост 1, 28). То је благослов који ваља послушати, а не силом враћати што су нам Шиптари силом отели. То је Стари завет, доносно Куран часни! Уђимо, коначно, као народ у Нови завет и разумејмо да је код нас главно и спасоносно питање, питање нашег наталитета. Све отето, вратиће нам Господ, ако се као помесна Црква посветимо наталитету. Наталитетом се враћа оно што нам је силом отето. И престанимо да гурамо у страну, или да исељавамо, најбоље и најдаровитије, као што чинимо, већ им подајмо прва места која у Србији заузимају неуки и неспособни. Колико је мени познато та два спасоносна питања нашег опстанка је поставио само Високопреосвештени Архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Г.Г.Амфилохије. Несмотрености нас грешкама и гресима, гафом за гафом, уводе у Стари завет и расуђивање по огреховљеној плати, односно крви.