Мт 3, 20-27.28-30.

Сатанаило је стварно, а не митско, биће. Такозване егзактне науке су прогласиле аксиом да он не постоји. Међутим, Свето писмо Сатанаилa назива змајем, змијом и немани. Он узнемирава људе и животиње. Код људи огрубела је и ослабљена савест. Она се описује као неодређеност: хоћу-нећу. Описује се као амбиваленција. Њу можемо узети као поузданог показитеља демонског дејства. Сатанаило је језгра мрачнине двоструке, супротне, привлачности, типа љубав-мржња. Зли узима разне видове и пројавности, али је увек заводник и крвник. Он настоји да човека лиши благодати како би га подјермио или, бар, зајахао. Тај иначе гњили, црни, пихтијасти антианђео подрезаних је крила и који настоји да ишчупа крила сваком саствараоцу Божјем, а и сваком ствараоцу у Богу. Сатана је сила разбијања и разарања. Никада градитељ. За разлику од њега, благодат Христова ослобађа, односно враћа људима слободу деце Божије. Сатанаило је двосполац, хермафродит. И ми људи смо после пада постали двосполци, те нам је вера и исцелитељски мелем на ту нашу љуту рану. Двосполац је и у Христу неисцељен и неусавршен човек (мушкарац) и човечица (жена). Поред те противречности у палом човеку, налазимо и легион демона. Сам Сатанаило, господар је окултних сила. Те магијске моћи рађају се у човеку у тренутку када их прихвати и усвоји као своје. Сатанаило је њихов произвођач, али и вештак (експерт), а човек вршећи магијске обреде постаје њихов, предузимач и извођач. Магија је деградација религије, а о вери и да не говоримо. Она се пре од тог изопачења магијом обраћала (а и обраћа се) властитим силама таме. Њено средиште није Бог, већ Сатана и Сатаном опчињен човек, појединац, али и целе заједнице. Зато религија води развоју човечанства у откровење, у веру; а магија „билдује“ свој егоцентризам. У нашем тренутку постојања, билдери егоцентризма су они који себе стављају у средиште свега.

Господ Исус, Син Давидов (Мт 12, 33), управо је дошао да учини крај ужасу, страху и трепету, те и владавини страховладе Сатанаилове, којој су се подвргли људи својим гресима, а и животиње искварене од људи. До које је мере Господ био против Сатанаила и легија његових, види се по томе што уопште није дозвољавао нечастивом да му се клања или да га признаје као Сина Божијег (Мк 3, 12). Зачуђујуће садукејско-фарисејска загушеност и салетање ума мишљу да Господ Исус уз помоћ Сатанаила изгони из људи злодухе. Како је могуће да су његови непријатељи отворено тврдили да у Спаситељу нашем виде самог Велзевула, одвратно паганско кривобожанство које је Јеврејима значио као сатански поглавник. За хришћанску демонологију, демони су пали анђели који су издали своју природу. Они нису зли, ни по пореклу, ни по природи, већ по властитом избору. Када би Сатанаило био зао по природи, не би произилазио из добра, те се не би убрајао у ред бића. И више од тога, њихова природа била добра, анђелска, од памтивека. Сатанаило није зао због тога што се покорава својој природи, већ због тога што јој се не покорава. Зацело, тајна је безакоња и врхунца зла, испољила је сву своју грозоморну силу (2 Сол 2, 7). Зли духови су се, уствари, светили. У чему је њихова освета? Ко је жртва, а ко злочинац. У име претпостављене жртве, јеврејског народа, ваља казнити „злочинца“, Господа Исуса, па тако дати задовољење жртви. Није Сатанаилу успело да Господа Исуса, лажно смишљеним похвалама придобије, па је сада прелашћивао Његове непријатеље да га тако облате, погрде и оклеветају. Сатанаило је у првом реду клеветник. Бесови и зли, управо су доказали да им је дошао час сатирања, те су се због тога устремили на Господа зверски горопадно, управо када су на смрт рањени. Вечно осуђенима, Господ из њихових канџи истргава и избавља оне који су властитом кривицом пали под њихову власт. А оне који су сами порекли Његову власт над собом, оне који су пали под властиту анатему, неће избавити. Јерусалимски висококњигознанци (учењаци), охоло су га тако напали, међутим, Он их је смирено позивао и говорио им је у причама и у поређенима. Опрашта страхотну увреду коју су му нанели и уверава их да је њихово тумачење његовог деловања потпуно нецелисходно и непоткрепљено. Велсевул се означава господарем куће, а Господ Исус се схвата као кућепазитељ. Међутим, они признају да Господ све више спутава Станаила на сваком кораку. То доказују многи поседнути и опседнути, те и ослобођени. Како би помоћу Сатане Господ Исус ослобађао људе? Није ли то бесмислено? Неки свети Оци мисле да ће се и Сатанаило покајати.

Страшне речи Господње о хули на Духа Светога, о неопростивом и вечном греху. Хула на Духа Светога неопростива је, јер су садукеји (а и приличан број фарисеја) запали у тотално слепило од мржње на Господа. Они више нису могли да разликују Божија дела, од Сатанаилових. Нама та хула и значи неразликовање добра од зла. Хулитељи на Духа Светога немају способност покајања, па им је због тога та хула неопростива. До год имамо дар покајања, до год је миомирисна жртва Богу дух скрушен, срце скрушено, понизно, Бог неће презрети (Пс 51 (50), 19). Много хулитеља на Духа Светога виде се међу такозваним побожним Јеврејима, нажалост, а о џихадистима и да не говорим.