Сам 24, 2.9-19.

Људи свих историјских раздобља који се ослањају на Господа не смеју бити уображени и умишљати да су нешто нарочито сами по себи. Тако је мислио и цар Давид при концу свог овоземаљског живота. Он је дуго владао народом Божијим, јер се ослањао на јунаке,а не на чанколизе. Бог му је поред царског помијања и достојанства доделио и хвале достојне прваке као сараднике. Нажалост, он се поуздао у човека, односно на смртнике, а не на Бога. Наредио је да се попише народ да би знао са којим, нарочито војним снагама, располаже. У његовом боговладном (теократском) систему, који је код Јевреја, али и код Срба, био искључив; и доносио је казну за казном. Много је било наоружаног јеврејског народа. Цара Давида је прекоравала савест за зло које је учинио пред Господом. Велико је питање да ли и новом Божијем народу у гету црквене установе уопште има смирења. Тријумфализма и формализма има одвећ. И спектакла који би требало да буду богослужења.

Цар песник се није ослањао на своје, већ на Божију свемоћ. Увидевши своју кривицу, заслужио је похвалу, јер се посуо пепелом и обукао у кострет, што је код Јевреја значило да се каје. Божија казна се пројавила над народом , па се Давид одлучио да прими сву кривицу, сав грех, на себе и на своју породицу. Куга је изненада престала. Бог је све опростио. Уз праведника као што је био цар Давид, увек је стајао Господ. То Господње старање за њега чинило га је великим. У томе је и наша величина. Покајничке псалме 50. и 31. Од срца свима препоручујем. Здравље, имање, таленти, животни успех, оствареност сваки добри дар не приписујмо себи (Јак 1, 17), јер Богу све дугујемо.