Свети Јован Крститељ је непосредни претеча Господњи послан да припреми пут, да му претходи. Као назиреј, као неки претеча новозаветног монаштва, пророк Исаија га објављује као „Глас оног што вапије у пустињи; приправите пут Господњи“ (Ис 40,3), а пророк Малахија га објављује као Претечу: „Ево – говори Бог – ја ћу послати анђела својега, који ће приправити пут преда мном, и изненада ће доћи у цркву своју Господ, кога ви тражите, и анђео заветни, кога ви желите“ (Мал 3,1).

„Пророк Вишњега“ (Лк 1,76), највећи и последњи од свих пророка, у своју службу улази као „земаљски анђео“, „пророков чесњејши“ и као Претеча. Господ Христос са њим започиње Евангелије већ из мајчине утробе, јер он поздравља Христов долазак и блаженствује своју радост у томе да је он „пријатељ жеников“ (Јн 3,29); да је он „Јагње Божје“ које узима грехе света. Закон – Мојсијев – и пророци су до Јована Крститеља, а отада се Царство Божије добија Еванђељем (Лк 16,16; Мт 11,13) и „оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу“ (Рим 3,24); која је у крсној жртви Господњој. Претходећи Господу Христу „у духу и сили Илијиној“ (Лк 1,17), Јован сведочи христа проповедањем, крштењем покајања и на крају својим мучеништвом. Јован је, сведочи Господ, пун Духа Светога још у мајчином крилу. Он је, зацело, онај Илија који ће најпре доћи и уредити све (Мт 17,11). Јован као „глас“ најављује скори долазак Речи Божје и посведочује о Светлости. У њему Свети Дух довршава „испитивање пророка“ и „прижељкивање“ анђела. „На ког видиш да Дух Свети силази и остаје на њему, то је онај који ће крстити Духом Светим. И ја сам то видио и свједочим: он је Син Божји (...) Ево Јагањца Божијега“ (Јн 1,33-36).

Коначно, са светим Јованом Крститељем и Претечом започиње, унапред означавајући, оно што ће се остварити са Христом и у Христу. А то је поновно обожење човека! Односно, човек постаје поново бог по благодати. Поновно се човеку даје боголикост, односно сличност, подобност Богу.

Јованово крштење је на покајање, а крштење водом и Духом биће ново рођење. Јованово „покајте се!“ стоји на почетку нове, Христове ере. То је Јованово буђење за хришћанство да нас свакодневно опомиње и да га никада не заборавимо. Сви смо грешни и нема ни једнога без греха (Рима 3,23). „Сав свет у злу лежи“ (1 Јн 5,19). У злу и у смрти које су од греха и наше зле воље. Из зле воље се рађају: неправда, порочност, немилосрдност, лакомост, мржња, завист, хула на Бога и сви други греси.

Да ли познајете више људи добре или зле воље?

Покајати се значи крстити се у сузама. „Родите, дакле, род достојан покајања“ (Мт 3,8), односно , уђите у савез Христов! Уђите у Нови завет! Без плодова достојног покајања „сјекира код коријена дрвећу стоји; свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца“ (Мт 3,10).

Пошто га је Јован крстио, Господ Исус је отишао у Капернаум да почне своју проповед о Царству Божјем. Јован је и даље остао крај Јордана и до смрти је крштавао и позивао на покајање. У тропару светом Јовану нам је протумачен силазак у хад са свим старозаветним праведницима који су живели и умрли у нади на долазак Спаситеља. Објавио је Јован да је Обећање Божје рођено као Адамов потомак, па се тако испунило велико – рођење Избавитеља и Искупитеља од греха и „сјене смртне“.