Анђели су духовноумна, бестелесна створења која слободно језде по свом избору и жаркој Божијој љубави, слично нама људима. За разлику од анђела, ми људи уживамо ту слободу у љубави све док не скренемо са Божијег пута и сагрешимо. Бог допушта слободу избора и анђелима и људима. Сагрешењем анђела у свет је ушло морално зло, а сагрешењем нас људи, мрзост опустошења.
У светом писму изрази „небо и земља“ значе све постојеће – свеукупно створено биће. Унутар бића анђели су веза неба и земље. „Земљани“ су људи, а „небо“ или „небеса“ Божији су посед о ком се старају анђели као што вели Оченаш Оче наш који си на небесима (Мт 5, 16). Небо богослови називају есхатонском славом, духовним бићима – анђелима који окружују Бога. Од искона од почетка, времена и анђели и људи су духовна бића, дочим су људи духовнотелесна. Људи су зато „мало мањи од анђела“, а састоје се од обога: од духовног и од телесног. Духовна, бестелесна бића, Свето писмо зове анђелима. Сама реч „анђео“ означава службу гласника, посланика. Анђеотско биће је чисти дух, етер. Он је чист по томе шта чини та бића су свим сопством служитељи и благовесници Божије славе која непрестано гледају лице Божије. Они су моћни служитељи Божији: Благосиљајте Господа анђели његови који сте силни крепошћу и извршујете ријеч његову слушајући глас ријечи његове (Пс 103, 20). Анђели имају благодатни ум и вољу, они су личносна и бесмртна створења. О њима сведочи неописиво просијавање белине Божје славе у њима. Сам Господ Христос је у средишту анђеоског света. Пророк Исаија самог Господа Христа назива Анђелом Великог савета (Ис 9, 6). Анђели су на међи оностраности, гранични свет, према нама људима. Управо, они су сви духови за служење, који се шаљу да служе, који се шаљу да служе онима који ће наследити спасење (Јевр 1, 14). О томе сведочи Еванђеље: А када дође Син Човјечији у слави својој и сви анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје (Мт 25, 31). Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, било пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано (Кол 1, 16). Анђели су гласници Господњег наума спасења и посредници између Бога и света. Од етера су, од неописиво исијавајуће белине, потпуно прозрачни са људским телима атлета са крилима која лебде, језде, односно крећу се себи својствено. Анђели се јављају нама људима (што се зове ангелофанија) како долазе из бесконачног изблиза као отвори на небу из којих се види Рај. То бесконачно далеко и бесконачно близу се открива истовремено. Рај објављују управо анђели (Дап 7, 53). Они су ван простора и времена, зато их човек види близу, мада су бесконачно далеко. Анђели воде народе и особито се старају о богословљу које је, ако је право, певано песништво. Сваки народ, па и наш српски народ има свог архонта. Дакле, Логос Божији окружен је славослављем анђела. Нека му се поклоне сви анђели Божији (Јевр 1, 6). Бог, чини анђеле своје духовима и слуге своје пламеном огњеним (Јевр 1, 7). Тако света Црква ужива невидљивом и моћном анђеопокровитељству и у светој Литургији се сједињује са анђелима, клањајући се тросветом Богу. Они појући призивају помоћ и уводе нас у Рај још овде на земљи: Ижехерувими... Наша Литургија слави Бога Живога са архистизима Михаилом, Гаврилом, Рафаилом, Слатилом, Варахилом и Јеремилом, те и са мноштвом наших анђела чувара. Од крштења до смрти окружени смо анђелима, њиховом заштитом и молитвеним посредовањем. Свети Василије Велики благовести: „Сваки верујући има поред себе анђела као чувара и пастира да га води у живот“ (Adversus Eunomium 3, 1: PG 29, 656B). Арамејска речца „Осана“ значи „Ах, спаси нас! – подај нам спасење. Том чежњом за спасењем надахњују нас управо анђели. Сваког који се спасава свакодневно безброј пута поздравља арханђео Гаврило са: Радуј се! Здраво!
Цркву анђели уствари граде и стварају кроз векове. Она је заједница анђела и људи. Она је божански живот и сазиру који уздижу, вазносе, анђели. „Облак сведока“ (Јевр 12, 1) анђели су који учествују у спасењу света. Својом небеском лепотом анђели нас подстичу на молитву, појање литургијских химни, те и живописање светих икона. Подстичу нас на покајање. Преумљење безбожника веће је дело од стварања неба и земље, јер ће и небо и земља проћи, док спасење и покајање изабраних, неће проћи никада. Човек који чезне за Богом улази из небића у биће, из ништавила у постојање. Он је овенчан славом и чашћу пред анђелима и способан је да их види телесним очима као дивотнике именоване као Господње. Чак и када изгуби свог анђела, човек је боголик и чезне за бићем. За постојањем.
Зло је личност: Оно је Зли анђео који мрзи на Бога и противи му се. Ђаво диоболос (написати хеленски), означава оног „који спречава“, „онемогућава“ дело Божијег спасења оствареног у Христу. Он је лажљивац и клеветник те и отац лажи, заводник свега света. Њиме је грех ушао у свет, а са грехом и смрт. Његовим коначним поразом бићемо ослобођени и од греха и од смрти. Овај, пак, који је рођен од Бога не греши, део је Цркве, дочим сав свет је под влашћу Злога, палог анђела – Сатанаила.