Мт 18, 7-9

Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку кроз кога долазе саблазни (Мт 18, 7).

Предраги и драги верујући народе Божији! Не престаје фарисејско-садукејско сумњичење, не само у јудаизму (који је идеологија), већ и у хришћанству (које би се морало заузимати да заиста буде откровење Божије). Јудаизам је из брлога религија, а право хришћанство није. Међутим, и хришћанима се догађа да не постижу веру као откровења, па и оно спада на ниво религије. Клерикализам и друга црквена изопачења и настраности, уствари су повратак хришћанства у погубни свет религије из чисто обртних, прометних, трговачких разлога. Позната је комерцијализација у Цркви. Другима се, пак, приговара што једу месо и што не посте о води и хлебу. Прекоравају их што се довољно не самосавлађују, што нису жути и осушени у лицу, већ румени као руже. Замерају им и што имају и по коју десетину килограма више или још горе, што су „новотарци“ или “старетинарци“. Што читају молитве нечујно иза затворених или тихо, али чујно, са отвореним дверима. И ови нови хришћански фарисејски изданци чувари Закона говоре: Учитељу забрани ученицима својим (Лк 19, 39) да осећају, мисле, сазиру, па и да сувише дишу. Много ваздуха троше, па чак и гласно срчу. И у овим лажнобратским изданцима је пуно злобе и лицемерја. Најбољи пример те злобе су књиге оних који су следбеници старог. Веома често они остављају уверљив утисак све док не схватимо да ти бранитељи ортодоксије уствари мрзе и да проповедају мржњу и злобу. За њих је чак и патријарх Павле јеретик. Ништа купус, ништа печурке, ништа парадајз сок му не помажу да се оправда. За парадајз сок кажу да није „канонски“, јер је цеђен. А за те травке које је јео веле да је захтевао да му остатке чувају за вечеру, што је нескромно. И овим нашим савременим фарисејима, као и онима из прошлости, Господ Христос је био камен спотицања, а не хришћани који настоје да стекну слободу деце Божије. И једни и други, не усуђују се да на Христа отворено нерпијатељски наступе. Бојали су се да ће их народ исплатити како су заслужили. Само Господ Христос може свима да каже: Који ме од вас кори за гријех? (Јн 8, 48). Зацело, који од непријатеља Христових може да га кори за грех!? Господње наступање увек је било богочовечански савршено, док је наше бар мало онечишћено нашом порочношћу или омиљеним грехом. Господ увек задивљује, па светину, руљу, преображава у народ Божији. Зар и ми сами нисмо били Титова руља. (Ја нисам стигао на свечану доделу пионирске мараме и капе и моја учитељка покојна Мила Перишић Илић ме строго казнила са 40 „пацки“. Лишила ме је права на звање правог пионира. То је вероватно било неко знамење мог будућег „отпадања“, „деструкције“, односно роварења, како се онда говорило.) Веома је било скупо непристајање на псеудорелигију титоизма.

Господ и Спас наш је на све који су му се приближавали остављао моћан утисак. До данас Његови непријатељи га не нападају лицем у лице. Увек га вребају у грешкама. О њих се спотичу и о њих се саблажњавају. Алхемијски мешају лаж и истину да би добили најуверљивије злато. Да би га добили, сваку истину растварају у две лажи различитих типова. Преко апостолства, односно, преко свих крштених, хоће да напакосте Господу и да га понизе. Као да му говоре: Ето, какви су ти ученици? Што их ниси боље васпитао? Ниси ни Ти Свети како си Ти од Бога, морао би бити Свети и Савршени! Срамота свих крштених пада на Тебе. Многе су сенке и мрачнине у Твом делу Назарећанине, па да се нагодимо!? И у закључку: Није овај човек од Бога (Јн 9, 16).

Браћо и сестре! Нису ни старозаветни, ни новозаветни фарисеји нису нашкодили Господу Исусу. Нити су га осрамотили. Свим тим сумњичењима су му одали част. Од злоће нико не очекује кућевића, племића и витеза. Нико се не чуди када зао човек чини зло и неправду. Ко још васпитава и саветује улицу и покварене породице? – Стиди се, говори добром који је погрешио. Злом и порочном се каже: „Пусти олош! Од зла оца и од горе мајке!“ Чудимо се када неко из угледне породице, учини какво зло. – Како те није стид? Кућевић, а какав си? Није ти ни отац, а ни деда и прадеда, био такав. То ниси видео ни од своје мајке, а ни од прамајке!

Колико пута сте чули: Епископ, а без срца! Епископ, а без љубави, мира и радости! Епископ, па родио копилане! Епископ, па се свети свештеницима, није од речи, не зна за ред, лаже као Ромкиња, ни мало није побожан, залази у туђе брачне постеље, хода и забавља се слободнијим женскињама (а и мушкињама). Глуп, необразован, неук, а монден. Даље следи бујица осуђивања: „И то ми је неки епископ (или свештеник). Епископ је, а гори је од мене. Епископ је он као Кенда Кендин. Како се не стиди одежде и чина који носи ? Требало би га одмах отерати са катедре. Срам га било! Ето му његове Цркве. То је његово предузеће. Ето му његове литургије сваког дана. И он носи бројанице, а ни један свештеник или свештеномонах не може да остане жив од његове мржње, непријатељства и освете. Једна глава, хиљаду језика. Злобан као змија отровница, шкрт као Цинцарин, а преливода као ђаво.“

Браћо и сестре, та критикоманија према Цркви нема краја. Сви су не само строги, већ и окрутни. Критикујте зло, али не злочинца.

Господ Исус увек се заузима за добро и за идеале. Строго је осуђивао сваку млакост, недоследност у служењу, лаж, лицемерје, неправду, лакоумост, таштину, духовну неукост и површност сваке врсте. Осуђујући фарисејскосадукејски тип верника, уствари хвали и признаје све ваљано у хришћанству.

Љубљени, и нама данашњим малим апостолима Христовим, са свих страна приговарају да смо лицемери, да смо неискрени, да смо лажни хришћани. Чим који од нас уради нешто што није уреду, чим се понесе неплеменито и нееванђелски, чим нисмо прваци у врлинкости, у дух-душевном јунаштву, самосавлађивању, самоусавршавању и несебичности, одмах се саблажњавају. Свештеничке саблазни погађају целу црквену зајендицу. Сви о тој саблазни говоре, преносе је једни другима и љуто осуђују и на такво свештено лице се жесте: „Срамота, епископ, па гори од свих безбожника.“ Веома је лако и олако нападати и критиковати епископат и свштенство. Њима је лако налазити и изналазити све могуће мане и пороке. Стотину пута сам чуо приче о свештеницима који не посте. Црква на земљи није без мана, али није без врлина, како у прошлости, тако и садашњости. Одувек се чују те притужбе на Цркву: „Сами свеци и њихови наследници, а раде оно што се не сме радити“. Међутим, опчињени страшћу за кућењем Цркве неће да виде да су лоши у њој незнатна, али нажалост, упадљива мањина. Ти осуђиватељи, критикоманичари не виде ништа добро у Цркви, јер и сами себи баш ништа не замерају. Што се не чуде што је војник женскарош, што је радник алкохоличар, трговац и адвокат гуликожа, а поп саможив? Нико се не чуди што се Владимир Владимирович споразумно развео и ожени се другом женом!?

Народе Божији! Морам рећи као наш брат Александар Вучић да се још ми можемо поносити својим црквеним приликама и не морамо се стидети саблазни, ако им нисмо виновници.