Лк 14, 25-35

Хришћанска мудрост је жива само у савременом нам средњевековљу. Свето Православље још увек припада само средњем веку. Капиталистички протестантизам је веома површне од каохришћанске мудрости, а римокатолицизам је потпуно комунистичко одрицање хришћанске мудрости. Ту спада и оно каоправославно хришћанство које се одало свештеном комунизму, односно клерикализму. Он чак више и не зна у чему се та мудрост средњег века уопште састојала. У Православљу сваког дана откривамо нове средњевековне, хришћанске мудрости. Саслушана, певана и примљена мудрост у литургијској међусобној повезаности, и опет и опет чујена, како одјекује кроз векове. Тако литургија остаје појани предах у ишчекивању Царства Божијег. Прокимен поставља питање, зачело светог еванђеља одговара, док Стари савез објављује ишчекивано, а Нови савез даје довршење и усавршавање. Хришћанска мудрост је пуни напор умносрдачне дух-душе у потрази за блаженством. Тражење благодати Господње и гледање Лица Његовог без престанка (Пс 105, 3). Божија истина јесте хришћанска мудрост. Иако богословље преузима философске појмове као што су „супстанција“ – суштина, „хипостас“ – личност, „релација“ - однос, себе не подређује људској мудрости, већ је донело ново, до сада неуобичајено значење тим речима које су узете као појмови хришћанског мудрославља! Мудрост у Богу је синоним светости. Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи (1 Кор 1, 25). Мудрост је уметница у свему. Она подарује истинско познање о свему што јесте и учи нас саставу и особинама искона. Истине расту у светим порукама, молитвама, песмама и хришћанском мудросном размишљању и стварању. Хришћанска мудрост је створена по Божјој (Свети Иринеј Лионски, Adversus haereses, 4, 20, 7.). Та непрестана зависност од Створитеља извор је не само мудрости већ и слободе, радости, наде и вере. Зато хришћанска мудрост у сталном је стању путовања и кретања према коначном усавршавању. Слагати се са Еванђељем и јесте хришћанска мудрост која је изражена у Божијим створитељским делима. Већ у крштењу и миропомазању ширећи руке увис, хришћанин се управо моли за изливање дара хришћанске мудрости. Она доприноси расту, продубљивању и умножавању дарова Духа Светога, те и личном усавршавању. Свети Амвросије нас опомиње да су сви хишћани примили: духа мудрости и разума. Духа савета и крепости. Духа знања и побожности, Духа страха Божијега, и чувај што си примио. Бог те Отац опечатио својим знаком. Христос Господ те потврдио и у твоју дух-душу ставио залог Духа (De mysterüs, 7, 42:PL 16, 402-403). Савест би требало да буде мудра, а морални суд просветљен. Мудра савест је и истинита и слуша Створитељева хтења. Мудрост је први дар Духа Светога, а морални је закон дело Божије Мудрости. Она је Божија педагогија. Сва временита добра могу се заслужити по благовољењу Божије мудрости. Хришћанска мудрост носи са собом обиље радости и просијава духовном лепотом. Она је сама по себи лепа, а њу је створио сам Творац лепоте (Мудр 13, 3). Мудрост је, наиме, излив крепости Божије, пречисто исијавање славе Свемогућега; зато се у њу не увлачи ништа нечисто. Јер она је одсев Незалазне Светлости, неумазано огледало делатности Божије, икона доброте Његове (Мудр 7, 25-26). Мудрост је лепша од сунца, надилази сва сазвежђа. Упоређена са светлошћу она га надмашује; јер светлост уступа место ноћи, а против мудрости зло не претеже (Мудр 7, 29-30). Ја се заљубих у њену лепоту (Мудр 8, 2). Дух Свети ревносним верницима даје дарове мудрости, вере и расуђивања у погледу општег хришћанског добра који је духовно вођство, молитве и богословља. Сви који су обдарени хришћанском мудрошћу истинске су слуге живог молитвеног предања. Учитељ умудрује ученика/ученицу, а отац сина/кћер. Хришћанин може бити неук а мудар, ако је свети. Такође и учен хришћанин може бити мудар, ако научи да молитвено тихује, како о напредовању у хришћанској мудрости говораше велики ава Јустин Нови. Ово је било „дијагонално“ читање о мудрости хришћанској из Светог писма и предања, а ово што ће уследити, морало би да буде откривање ствари у данашњем тренутку. Наш савременик, као и онај давно бивши савременик, вишеструко не зна и није знао шта он уствари хоће да открије. Коју мудрост да открије: да ли ону која му је понуђена, или ону која му је на дохват руке. Наше средњевековље је утврдило закон, православни закон, који се одразује у савести када је она чиста, односно када је упрљана мање или више. Свето писмо је објављен тај закон. У њему старозаветни човек налази обиље одговора на своју потрагу за мудрошћу, међутим, тај одговор оставља све Јевреје, па и оне који нису припадали првобитно изабраном Божијем народу, веома, веома, незадовољнима, па и несрећнима. Закон и преко хиљаду правила не одговара онима који су му се посветили, сазрцавајући свој живот да би дошао до познања да је он трава која се зелени, јутром цвета, а увече вене и суши се (Опело). Недостаје циљ – смисао да се живи. Зар да се живи да би се бесомучно извршавао закон? Средњевековни човек увек прибегава молитви и у 21. веку, тражи (пут религије) и налази (пут вере) Бога и учи да броји дане, те тако стиче „мудро срце“, о ком пева псалмист. Ако он досегне и нађе веру, откровење, „мудро срце“ му се непрестано пуни миром и радошћу и ево га у Еванђељу. У светом Еванђељу нема ни једне безначајне, нити сувишне речи. Еванђеље жели да нас одмах научи опрезу да се озбиљно запитамо о свом животу. Оно не жели да нас теши, већ нам предочава вишу стварност која заиста јесте. У њему се чак вели да ко не мрзи на оца својега и не узме крст свој и не пође за Господом Христом, пропада вечно. У њему нам предочава како да добро одмеримо своје снаге и дарове, шта се догађа са онима који започињу да граде кулу али је затим не успевају да доврше, те и како пролазе они у том боју, у том рату, ако не успеју да из њега изађу као победници. Ипак, за утеху, Господ је рекао и ову драгоцену речцу: Ходите к мени, сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт 11, 28). Све речи Светог Еванђеља су упућене само онима који су Богочовеку Христу дали своје заветно „да“ и пошли за њим. Дакле, сви прави хришћани (не слажем се са клерикалистичком поделом новог народа Божјег на монахе и световњаке), сви који су Спаситељу одговорили са „да“ следе Га и пригрлили су Га као Царство Божије. Наравно то је изврстан и одличан избор. Замислимо само колико је важно ући и остати у том вечном средњевековљу, па ма и без ока, и без руке; те и чак и без властитог живота (Мк 9, 43). Није реч о животу дашка који пролази, већ о животу који се спасава. Ствар спасења није подложна поравњању, нагодби и не трпи половичност, лакоумност или колебање и предомишљања. Сви који нису остали у вечном средњевековљу нису озбиљно схватили утемељеност Христовог позива. Сви који су напустили средњевековље живе у обманама, у оквиру менталитета капитализма (протестантизам) и менталитета комунизма-фашизма (римокатолицизам, клерикализам свих врста). Господ Христос јесте Месија и сви који су Га следили и који Га следе су већ у напред победник и радосник. Ово еванђеље по Луки читајмо у светлости приче о позванима на велику вечеру, хабуру (Лк 14, 15-24). И такође га читајмо у часу онога које долази одмах иза њега (Лк 14, 34-35), у ком је реч о соли и укусу. У њему је реч о нама који смо изгубили првобитну богочежњу и постали млаки и веома бљутави (клерикализам и гуруизам) и идемо даље у провалију по закону инерције. Хајде, браћо и сестре, изјаснимо се! Изјаснимо се, другови и другарице, да ли смо и ми за хришћанску мудрост или за полухришћанско и нехришћанско мудријашење. Шта је мудрост? – Зацело није у учености и у противхришћанском образовању, и у сектама разних доктрина, у твз. егзактним наукама. Није реч о овоземаљском знању које се стиче кроз дубље и високе методичне студије на неком научном подручју. Мудрост је опит Царства Божијег, опит живог Христа. Он носи са собом онострано искуство љубави и уживање у ономе што се сазире дух-душом. Мудрост се уопште не бави ни једном доктрином и с правом их сматра сектама, мада су признате науке и научне дисциплине на том Свеучилишту секте. Мудрост се бави самим Богом и стварима који се односе на човечије вечно одређење. Она је укусно, сочно познање, па и радно, прегалачко и подвижничко знање које је усмерено према стварању дела. За стварање дела тражи се јасни животни избори, животно „да“ Богу и опредељење за веру. Ето, у томе је хришћанска мудрост! Несумњиво, и она је наш избор и то одличан избор. Избор Царства Божијег. Том Царству не само приањамо већ смо његов члан. Зато смо бранитељи средњевековља и Монархије. Чином вере уграђујемо себе у Њу и то тотално, целокупно. Охристовљењем и ми постајемо апсолутни као Богочовек Христос! Сада сви ми можемо појмити да сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик (14, 33). Дакле, сваки, а не само монашки и витешки ред. Световњацима о световности није Царство Божије избор. Одрећи се свега ради Царства Божијег подразумева „мрзети оца“, што значи ништа му не претпостављати. Неспојивост је у темељном избору и опредељењу за Царство Божије или за свет. Не могу се бирати оба темељна избора: Бог –Богочовек и богатство; Господ Исус и уживање, хедонизам; Господ Исус и животни пут, каријера; Господ Исус и твоје и моје Ја. Не можемо служити двојици господара, односно не можемо служити двема стварностима, овој баналној и оној вишој. Оба желе предност и послушност. Ако се определим за црквену каријеру морам газити љубав, страхопоштовање и светост. Морам се огрешити од Еванђеље морам се одрећи напредовања у црквеној каријери, јер ми је господар моја жудња да се домогнем украшене капе, а не Господ Христос. Хришћанска мудрост се пригрљује на најдуљој водоравни, а не на било којој и страна је капитализму и комунизму. Она нас учи старомодним, средњевековним вредностима и вреднотама као што су породица/обитељ, подвиг, молитва, рад, литургијско заузимање, политичко и културно заузимање и залагање итд. Молитве из литургија разјашњавају хришћанским савестима да нико од везаних телесним похотама није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи, да се ипак оспособљује за служење силом Светога Духа будући обучен у благодат свештенства... Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Живот вечној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо... Као и они који ће примити Цара свих, Анђелским Силама невидљиво праћенога... Дакле, манимо се и презримо земаљско и заљубимо се у небеско. У светлости литургије напредујмо у мудрости и не дозволимо да нас световне ствари пониво увуку у ћорсокак јудаизма, римокатолицизма, ислама, протестантизма, клерикализма, гуруизма итд. Дајмо првенство Богу, а не човеку! Дајмо првенство духу и дух-души, а не телу! Ставимо све на ризик ради дела вечног, а не ради пролазног. И живимо и делајмо само на битном, суштинском. А капитализам и социјализам-комунизам трајно жртвује оно што је вечно важно, поради пролазног и хитног. Духовни капитализам и дебилоидни социјализам-комунизам немају времена за хришћанску мудрост, они трајно жртвују оно што је вечно важно, а да тога уопште нису свесни. Они трче за хитним, убрзаним стварима, а не за важним. Ту се спотакао и онај капиталиста из еванђеља који је пошао да испроба купљене волове, уместо да пође на свадбу Царства. Ево вековима испробавамо волове, уместо да се упарадимо у свечана одела и пођемо на свадбу Царевог Сина. Ми дајемо првенство Богу и духу, а не воловима. Ту грешку ево већ више од 20 векова понављамо на безброј начина. На пример ми хришћани задњих времена систематски каснимо на литургију или сматрамо да је довољно да три пута годишње у њој учествујемо. У хришћанском смислу су у правом смислу мудри само свети. Сетимо се оне речце „премудри“/“премудра“ уз свете када им певамо тропаре. Постоји сразмера у мудрости посвећивања Богу и посвећивању браћи/сестрама људима/људицама. Постоји сразмера у мудрости у читању знакова поред пута у времену и у мужествености у остављању свега да бисмо се предали Богу и ближњем. Средњи век није наша прошлост, већ садашњост. То доказују сви свети, па и наши савременици свеци. Можда преподобни наш отац Јустин Нови можда није познавао нуклеарну физику, али је поседовао дубоку мудрост. Мени је прозорљиво рекао да ћу бити мудар, ако научим да ћутим. Он је међутим на подручју богословља спојио разна животна запажања и задужења дарова са верношћу Еванђелу без грешке, до у ситницу, и зато је четврти Богослов. Не замерите ми искрицу жаоке, у мом сазирању овог еванђелском одломку, јер сам грешан човек. Умем да пецнем, али не мрзим никог. Да ли је моје тумачење глас трубе или нагваждање? Покушао сам да моја беседа о хришћанској мудрости буде повика, вапај који одјекује у ноћи међу нама девојкама и девственицима који смо заспали и хрчемо у дубоком сну да хитро скочимо на ноге и потрчимо по своје светиљке. Хришћанска мудрост је средњевековно наслеђе и не зна за ризик унинија, духовну малаксалост и расточеност, компромис, двојицу господара, две столице, нити за обљутавелу со. Истина вере је сладост, а не бљутавост. Нашој помесној Цркви се може упутити прекор из књиге Откровења упућен Цркви у Лаодикији, а који трепери спасоносном језом у нашем времену: Знам дјела твоја, да ниси студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. (...) Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се. Ево стојим на вратима и куцам (...) (Отк 3, 15.16.19.20.) Господе, ми свегрешни Србљи смо се под једну шљиву скупили, сатирали су нас, али и ми смо сами себе сатирали. Наш свенародни дух је спреман у Николају, Јустину, Јовану, Тадеју... али је наше тело и свим осталим Србијанима веома слабо. Наш дух, наша мудрост, зна да тражиш од нас велике ствари живог живота, јер желиш да нам даш још веће. Умножи међу нама Николаје, Јустине, Јоване и Тадеје... Подупри слабости и оплемени нашу вољу. Распали племство господе 'ришћанске у нама и оспособи за вечно средњевековље, за величајно царско свештенство. Дај нам велико које си за нас припремио, па ће нам ствари ћуди које од нас тражиш бити малене и лако оствариве. Живећемо само ако се заиста усмеримо само на вечна блага. ------------------- *Католицизам је она религијска идеологија која испражњава католичанско исповедање од вере у Христа Господа и враћа се у свет религије, односно у антитеизам. То исто је и клерикализам.