Лк 18, 1-9

Шта је за свете Оце молитва?

За светог Јована Дамаскина: Молитва је вазнесење душе к Богу или искање примерених добара од Бога (De fidе ortodoxa, 3, 24: PG 94, 1089 D). За светог Јована Златоуста: Молитва је разговор са Богом и највеће је добро. Она је, у ствари, нежно заједништво и пријатељевање са Богом. За Пертулијана, свештеника, молитва је духовна жртва (Поглавље 28-29: CCL 1, 273-274).

За светог Амвросија Миланског молитва је псалам, па се светитељ пита: Шта је лепше од псалма? Лепо стога каже сам Давид: Хвалите Господа, јер је псалам добар, Богу нашему нека је слатка и достојна похвала. И са правом: Псалам је наиме благосиљање народа, свеопшти славопој, говор васелене, глас Цркве, милозвучна исповест вере... (Enorrationes in psalmos, 1, 9: PL 14, 924). За Светог Григорија Насијанског (Orationes 16, 9: PG 35, 954 C) молитва је живи однос деце Божије са својим неизмерно благим Оцем, са његовим Сином Господом и нашим Исусом Христом и са Духом Светим. Благодат је Царство Божије у јединству свецеле Пресвете Тројице у Духу Светоме. За светога оца нашег Августина Хипонског молитва је повратак Истини: Врати се опет у себе, у теби пребива Истина и увек те чека .Твоја је чежња молитва, вели он Пс 37, 13-14 CCL 38, 391-392). За Псеудохризостома она је: светлост духа, право познавање Бога, посредница између Бога и људи. Дух човеков, молитвом је вазнесен горе према небу, грли Господа неизрецивим загрљајем, попут детета што дозива своју мајку плачући, чезне за божанским млеком. Тражи, истина, остварење својих жеља, али прима дарове боље од сваке видљиве ствари (Беседа VI о молитви: PG 64, 462-466). И на крају свети отац наш Николај Жички открива кључну реч молитве слободу, кад каже: Велиш да хоћеш слободу? Онда мораш стати уз Бога против себе и против света. Прво против себе јер у теби је и главно бојиште против света. Ако победиш свет ту, у себи, на главном бојишту, победио си га на свим линијама. Ако га, пак, победиш на свим линијама, а не победиш га у себи, он ће остати непобеђен у својој главној тврђави.

За мене је молитва потпуно или делимично ослобођење дух-душе као уласка у светлост унебохођења, уз вапаје за помоћ, и избављење од Злога, или кликтаје радости услишења, односно, сједињења са Христом и у Духу Светоме на славу Бога Оца. Молитва је извор воде живе просијане Светлошћу Божијом. У тој живој води обасјаној зеленилом вечне бућности огледамо се (=молимо се) у Рају лицем у лице са Богом (1 Кор 13, 12). Хришћани су деца Божија, те се Оцу обраћају молитвом: Ава – Оче! Дочим, Јевреји и муслимани се не усуђују да се Господу обрате са Ава – Оче, већ са Господару.

Господ Христос, Глава наша, дао нам је Молитву Господњу као праобразац свих молитава. Молитва Господња најпре ослобађа, па затим задивљује, усхићује и узноси нас док је говорио. Наша молитва је православна, веродостојно католичанска, у оној истој мери у којој је слободна. Јер не примисте духа ропства да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче! (Рим 8, 15). Тамо где је Дух усиновљења, односно, укћерења, слобода је за љубав (2 Кор 3, 17).

Шта значи реч „слобода“? Слободија, народски речено. – Слобода означава способност или дар испољавања своје племените воље у границама Декалога, Старог и Новог савеза, односно светог Еванђеља. Слобода је стање дух-душе и тела у ком нисмо ограничени у одлучивању о себи, о свом животу и спасењу; потпуно отсуство ограничења, принуде, нужности, тескобе или притиска. Слобода у Христу није оддогађај, реакција тела, вели свети Павле ( Гал 5, 13), нити благоверни користе слободу за прикривање злобе (1 Пт 2, 16). Молитва мора бити слободна и неусиљена, ако желимо да буде услишена. У молитви се не сме изговарати у жудњи да се она услиши, јер се таква неће никада услишити. То никако не значи неред у смислу да се можемо, али и не морамо молити ако изгарамо од жеравичне жудње за услишењем. Слобода у Богу овде значи отварање дух-душе за поверљивост, искреност и преданост. Односно, отвара се за разговор са Богом, односно за право богословље. Када се тај разговор претвара у песништво, у поезију, право је православно богословље. Чим је тај разговор са Богом, са ма и најмањом задршком, схоластика је, а не светоотачко богословље. У молитви која је песништво нема ничег прикривеног или задржаног већ је све слободно и спонтано. Када је наша молитва, односно наш разговор са Богом праћен нашим лажима или другим самообманама, када молитвамо реда ради и зуримо у бесмисао, тобоже молећи се, веома је небогоугодан. Овом разговору с Богом недостаје све, он се противи слободи састварања у молитви и изопачује се у робовање шаблонизму, и без учешћа је Светог Духа. Опиру се слободној молитви робови образаца мислећи да је услишљивост молитве у магичној моћи самих изговорених речи. Зато нас Господ упозорава да због мноштва речи у својој молитви нећемо бити услишени. Таква магијска молитва покушава да лиши слободе Бога и да га зароби и учини аутоматом за остварење жеља тобожњих молитеља. Ти магови-молитељи покушавају да Бога ставе под своју управу, у службу себи. Самообмањују се да су коначно загосподарили Богом, јер ево, он им све остварује. Магијска молитва не признаје метафизичке, већ унутрашње силе саме васелене. Њој није центар молитве Бог, већ човек, појединци или заведена заједница, следба. О њима као паганима, мисли и каже Господ да настоје и да умишљају да ће бити услишени због свог опширног набрајања (Мт 6, 7). Списак тог изискивања од Бога је веома дуг. Обредно молитвање може бити и оно када се молимо само оним молитвама које знамо наизуст. То су следеће молитве: Оче наш, Богородице Дјево, Вјерују, Молитва Исусу, Слава итд. Све те молитве су узвишене, свете и благодатне, ако се моле заједно, једногласно, те се никако не могу изоставити из свог правила, нити напустити. Међутим, ако њих изговарамо тако да оне ни нама ни Богу више ништа не говоре, да потону на дно, ако их не прати лични доживљај и уосећавање, уосмишљавање, у властите речи, оне не извиру из срца, нису песништво, већ извиру из памћења, у прелести смо. У том случају саветујем да се оставе по страни те познате молитве и разговара са Богом, само са Молитвом Исусу или молитвом Господе, смилуј се! Такође да се не приносе молитве све док не опростимо свима све. Лажним богомолитељима, сам Господ је упутио оштар прекор: Породи аспидини, како можете добро говорити, кад сте зли? Јер од сувишка срца уста говоре (Мт 12, 34). Те молитве од сувишка срца препуне су наше властите охолости. Недостаје им све, па и услишљивост. Праве молитве морају бити једноставне и детиње поверљиве. Речи у немолитви постају опаке, неприхватљиве и несхватљиве, било да их читамо из молитвеника или знамо наизуст. Оне постају чак и горе: самопроклињуће и проклињуће, па постају и клетве. Када речи изгубе своју логосност, свој божански смисао, и престану да буду средство дуета (duetto) певања у глас Бога и човека, настаје та препрека и изопачење у назовимолитву којом се присиљава Бог да гарантује остварење наших требовања и захтева. Када више логосност речи није довољна у молитви, прелази се на молитвање типа мрмљања, ћутања, медитације, покрета, клицања, подизање руку, вапијање или буку неразговетних гласова. Ту „буку“ стари су хришћани звали „молитва језика“ да би је разликовали од „молитве срца“. Наше уобичајене молитве су обично та „бука“ или „молитва језика“.

Права молитва мора бивати у стваралачкој слободи и кад је читамо из молитвеника, јер је она наше песничко, уметничко, дело – принос, ако је произносимо свим бићем. Таква молитва као песничко стваралаштво јесте право богословље, а не схоластика. Ево најбољег примера: Свети ава Јустин Нови за молитву каже да мора бивати васпитач ума, састваралац личности, откривање више стварности вером, сабирање са Богом, очишћење од грехова, духовном везом са небом, око, очињи вид дух-душе, приношење себе Богу, давање себе Богу, летење ка Богу, сједињење с Богом, ½ Еванђеља (а пост је она друга половина), најнежнији ум, свеподобна сила васкресавања, хоровођа врлина итд. Односно, четврти и задњи Богослов (не кажемо последњи) каже да је молитва на почетку дијалог са Богом, а у завршници је дует, двопев, двопој, човека и Бога. Дијалог је када се човек обрати Богу и говори му, а Бог га слуша. Двопој Бога и човека је једногласно и једнозвучно сабеседавање. Исон је тај двопој, дует с Богом, односно тренутак сједињења са Духом Светим у ком они моле неизрецивим уздисајима. Исон је неизрецив речима, али он заједно кличе само Ава – Оче! Несумњиво, исон је најбогоугоднији двопој Бога и човека.

Многи у молитви робују нарочитим местима молитве. Они се обично моле само у цркви, на другом светом месту или у својој соби. Када је Самарјанка питала Господа где се ваља клањати Богу, Он јој одговара да није потребно да иде у Јерусалим, ни на брдо Гаризим, јер је Бог Дух, те му се свугде може клањати у духу и истини (Јн 4, 21) Ове Господње речи значе да му се можемо молити у свом аутомобилу, трамвају, метроу, када трчимо, када идемо пешке, када хватамо белешке, чистимо, када се бавимо неким спортом, када уметнички стварамо, радимо што физички итд. Када се свом дух-душом молимо, не треба нам ранохришћанско подизање руку. Свети Јован Златоусти каже следеће: Није потребно дизати своју душу к Богу само онда када се свом душом предајемо молитви. Треба и онда када смо заузети разним пословима, било у старању за сиромахе, било у којој другој делатности, осећамо чежњу за Богом, да би – добивши укус Божије љубави, као од соли, све постала прохтевљива (= веома укусна) храна Господару васионе.

Потребно је да у својој дух души подигнете, ако не свој олтар за молитву, онда бар дворану Тајне вечере у свом срцу и у ту унутарњу светињу над светињама повлачите се на свим својим апостолским путовањима. Кад те се сјећам на постељи, све ноћне страже размишљам о теби (Пс 63, 6). Дакле, кад се ноћу пробудим, молим се у ноћној тишини. А дању, имај благословено време и начин молитве ујутро, током дана и навече. Важно је да се молимо ујутро одмах после умивања. После молитве можемо попити кап-две богојављенске воде у чаши изворске воде и појести антидор ако га имамо. Господ каже да треба свагда да се молимо и да не клонимо дух-душом (Лк 18, 1). Да бивамо у молитви постојани (Дап 2, 42). Постојаност, сталност, у молитви значи прибегавати унутарњој Молитви Исусу. Ако је богочежња постојана, таква ће бити и молитва. Пој свом Богу свом дух-душом, срцем. Може се и вапијати Богу, али смирено и не са предумишљајем. Лична молитва верно је одражавање нашег живота у византијско-плавом огледалу неба, а још више у рајском зеленилу свете литургије. Навике да се редовно молимо нема без дугог вежбања. Она је плод оног литургијског позива Усправно стојмо, Имајмо срца горе и Заблагодаримо Господу, те и оне мале подвиге, духовне вежбе, које смо принели Господу пре литургије. Бога зовемо „издалека“ из своје собе, те се посвећујемо литургији радосног срца, мирне памети, у благодати Божијој. Одложите све своје бриге, јер су оне очајавање о милосрђе Божије, грех су. Боси у дух-души пролазите кроз реку свог светог крштења, справши сву своју прљавштину, али и товар грехова у беседи са Богом. Тај наш усправни литургијски став боље описује пророк Авакум: Докле ћу, Господе, вапити, а ти нећеш да чујеш? Докле ћу ти викати: насиље! А ти нећеш да избавиш (...) На стражи својој стадох, да видим шта ће ми рећи и шта бих одговорио ономе који ме кажњавате (Ав 1, 2; 2, 1). Стражити под небом јесте богоугодан став за личну молитву која обећава моћ, крепост и дубину. Вазносите се, унебоходите се, значи православни став у молитви. Објашњење те усправности даје сам Господ: А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затвори врата своја, помоли се Оцу свом који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт 6, 6). Неки мисле да је та наша клијет, наша соба, наша гробница из које ћемо васкреснути. Она је зацело наше молитвено уточиште у Уточишту, у Логосу Божјем на овом свету. Овај савет Господњи како да се молимо треба узети дословце. Он улази у собу у којој се молимо док су врата била затворена и дође к нама изнутра (Јн 20, 19). Када се молимо јачи смо од сваког зла у нама, а и око нас. Нико нас, будући као молитвеље не може победити. Сваки молитвељ побеђује Богом сваку патњу, непријатељство, прогонство, сумњу, умор; и то савршено, апсолутно! (Е, предраги сине Новаче, што ово не чујеш, а не парапсихолога Мевлудина Дуванчића!?) Многи захтеви наше свете вере чине се на први поглед неостваривима, јачим од нас, и то често и јесу. Зато се морамо молити, јер само помоћу молитве наша вера постаје остварива, па и чудотворна. Дух-душа је од молитве зелена. У том духовном хлорофилу је наше обожење, наша светост. Излажући се Богочовеку као Једином Сунцу које неће помрчати, дишемо кисеоник, озон и ваздух, упијамо воде нашег Јордана просветљени Богом, те се и надахњујемо Духом Светим. Молитва је онај кисеоник in status nascendi – у тренутку рађања за вечност.