Марксизам, односно титоизам, тек је привидно спој економске и философске доктрине, дочим се зацело ради о религији. Маркс је хришћанску веру видео као религију, јер није познавао свете Оце. Као младић од 24 године је критиковао хришћане, јер не живе према Еванђељу. Марксистичка религија је уперена пре свега против хришћанства и против Цркве, и ђаволски је заводљива. Маркс је тада био духовно загађен његовим савремеником Фојербахом и пристајао је уз његову тврдњу: „Човек се не може уздигнути изнад своје реалне природе“. Она само описује Фојербаха и зацело је само његова веродостојна слика. Маркс поставља дијагнозу духовне болести човечанства потпуно тачно, уочавајући да се религија јавља свуда где се појављује несрећа: „Религија је уздах створења сатрвеног од несреће, душа света без срца, као што је дух једне епохе без духа; она је опијум народа“.
Врло често хришћанство остаје религија и не уздиже се у веру, у откровење. Требало би усвојити хришћанство да би се то искуствено запазило. Хришћанин је поларизован према вечној будућности и развија и остварује себе у заједници небеске елите. Заиста, тог отуђеног човека кроз религију и експлоатацију треба спасити откровењем, вером.
И за хришћанство и за марксизам човек је највећа вреднота на земљи, јер је искупљен од Господа Христа: Бог постаје човек. Бог постаје савршени Човек. Као такав он је прототип који поларизује човечанство у двигу према ослобођењу од зла. Хришћанин ће сва отуђења одбацити, јер сва отуђења излазе из духовног отуђења која је човек изабрао починивши зло. За комунисте је Партија средство искупљења, а за хришћане је то Црква: Ви сте род изабрани, царско свештенство (1 Пт 2, 9). Царско свештенство – род (од себе) изабран чини Цркву која корача у „ново небо и нову земљу“, али се у ходу често спотиче чинивши највеће зло – грех. И чинивши зло спада и упада у религију.
Марксизам не поима веродостојно хришћанство, јер управо оно упућује и захтева ново стварање, па и изградњу и овог света. Недостатак хришћанског живота међу хришћанима је за исправљање и за непрестано самоподстицање на добро. Вера се не рађа из беде, а нити ствара беду, напротив, вера лечи велику духовну беду. Зацело, религија често ниче из разочарања и оправдања беде и није дело конкретне љубави.
Марксова, а и титоистичка критика религије поистовећује хришанску веру са религијом што је она само у свом умањеном, па и изопаченом виду. Маркс је упознао буржоаско хришћанство које се свело и потчинило процесима првобитне акумулације капитала и вратило се у жабокречину религије. 
За марксисте-комунисте атеизам је темељни камен и врховно божанство. То псеудобожанство не трпи веру као откровење, јер је порицање Бога једини спас човечанства. За Маркса „религија (је) болест и треба напасти њене узроке више него само зло“. За њега је сваки темељ религије људски и тотално људски. А твз. религиозно отуђење само је последица економског отуђења. 
После титоизма почиње да буја магизам, врело великих окултних, дијаболичних сила, остајући примитивна религија оних који су духовно опустошени тако што су лишени побожног детињства. Требало је да твз. егзактне науке постану дефинитивна религија народа. Будући да тај покушај није успео, па су се многи бескореновићи у вери окренули хиндуизму – јоги, политеизму, идолатрији и другим декадентним форама религије. Њих прате лажна чуда која се изузетно добро наплаћују. Лажна чудотворства су дегенерација, скоро да нису потребна, јер чудо не доводи к вери баналне реалисте. Религија се стално, као духовна канализација, непрестано прочишћава. Бивши атеисти, који су постали свештена лица, морају се дуго прочишћавати, а често се и не прочисте, већ се „заглаве“ у неком пороку. Сувише дуго су карикирали Бога, па као новообраћени пригрљују аутохтони, изворни клерикализам, гуруизам, симонизам итд. Магија је непријатељ религије, а религија је непријатељ вере. Она је декаденција религије, а религија је тражење вере. Религиозност може да уведе у веру, у откровење, и унапређује цивилизацију, а магија „билдује“ егоцентризам и профит. У том случају следи производња чудеса. 
Религија у својим дијаболично-људском тумачењима, као свака људска наклапања, најчешће промашује целисходност, па од најсавршенијих и најузвишенијих ослаби, дегенерише се и умире. То се по правилу догађа када у религији нема појма прекорачења искуства – трансцеденције, као узрока који истовремено човека надилази обожењем. Религиозан човек често на место Бога ставља свет, или оно што свет садржи и поседује. Тако се религија не само карикира, већ и дегнерише, па и одумире.