Педесет и пет година државног антитеизма неминовно су нас изопачиле до политеизма, агностицизма или сујеверја. Гурајући здраве верске појмове у страну, стварали смо и нагомилавали нове и нове богове. Модеран човек је све више многобожац. Духовно мртви хришћани, отровани гордошћу, гледајући телескопом божићну Звезду бунцају: “Дакле, ипак је истина мој пријатељу! Наша вера нема више места у васиони. Постоје само вечни природни закони и ми сами... Или можеш да замислиш, да би за створење наше сићушне планете Син Божји сишао с неба? Ми немамо Бога који би се за нас бринуо, ми имамо још само себе. Од сада човек човеку мора бити све?! ” Тако мисле и осећају “уморни од живота”, али и “сладострасници” који нису ни кренули, а већ се враћају. Школовани за безбожнике уживају своју заиста заслужену мировину и животаре своју жалосну духовну ушкопљеност, јаловост, са скоро искорењеним смислом за веру и живот по Богу, али још, мада онемоћали, разбожују све и сваког, пре свега својом “мисионарском” саможивошћу – болешћу атомског доба. А саможивост укључује све што разједињује: изостаје заједнички сто, заједничка молитва, заједнички пост, заједничко дело и заједнички празници или заједнички празнички датуми. Свештеник одавно није домаћин, не само у својој парохији или епархији, већ ни у својој цркви или манастиру. Еванђелска “неплодна смоква” и јесте индивидуализам у Цркви. Поред тога у њој су све бројнији “живи мртваци” уместо живих хришћана и сви су погрешни, преварљиви и сагрешиви. “Ако со обљутави више није ни за шта осим да се проспе и да је људи погазе” (Мт 5,13). Безбожници постоје и у народу Божјем, међу крштеним многобошцима. Они дајући маха свом презиру према Богу, прогоне изнутра све ваљано, праведно и свето у Цркви.

Свештенство спада на клерикализам, неправославну крајност када паству гледа с висока, када служење замењује владањем, а живљење од олтара симонијом. Сиромашни, усамљени, напуштени, прогнани, печалбари, заробљени, затворени, болесни, очајни, настрани и огорчени, не налазе пут повратка на своје божићно место. Наспрам њих су и обожаваоци стандарда, неправедно обогаћени или безвољни мамонисти (Мт 6,24; Лк 16,9.10.13), те и полуверници или духовни хермафродити и преливоде, творци духовне и моралне каљуже, “мрзости опустошења”, односно “гнусобе опуштења”. Даље: на три мртвачка сандука долази једна колевка. Не рађајући децу постајемо заточеници и робови бесмисла и одумирања, а какав је Божић без детињства и дечје невиности. Побачајима и контрацептивима “бринемо се” да нас буде још мање. Разведени бракови су све бројнији упркос психијатријским “курсевима освежења” која одржавају брачна саветовалишта. Млади људи прасну у смех и на помен речи “побожност”, “љубав”, “вера” или “Бог”. У њиховом вокабулару подцртане су речи “новац”, “секс”, “моћ” и “лепота”. Богочовек Христос је “прошао земљу чинећи добро” (Дј 10,38), а људи готово више не верују у братство и пријатељство, чак се најмилосрдније кидају основни људски додири.

Божић је у западном свету (али и код нас), деградиран на вашар јаловости, окамењене обичаје или на пословање, божићно тржиште, божићни туризам, метеж и вреву, рекламе, забаву и празничку (скроз многобожачку) узрујаност; или је оптерећен етнофилетизмом, еугеником, шовинизмом, политиком, па чак и псеудорелигиозним настраностима и естетским неуредностима.

Разбожићени “положајници” ипак нешто чекају, али се не зна шта. “Деда-мраз” или његов амерички двојник “Свети Никола” деле “поклон-пакете” за Силвестрово у ове новогодишње дане. Они су у познатом костиму чаробњака, са вуненом брадом и косом, у црвеном плашту са пентограмима и уграђеним магнетофоном за снимање дечјих жеља, које се “остварују” пошто их продавци преслушају, а родитељи плате. Заиста “фино” и промућурно! Па, побогу, том малом кућном богу се мора жртвовати!? Заиста није узалуд Гете рекао да најсјајнију светлост прати сенка.