Јн 5, 1-15

Раслабљеност, одузетост – парализа, значи делимичну или потпуну укоченост неког дела тела, са или без дрхтања. Њу увек прати рушење моћи, деструктивност. Таквог одузетог пита Господ у Витезди: Хоћеш ли да будеш здрав? Зар ово питање није за све нас? Хоћемо ли да будемо здрави? – О, свакако, Господе, наравно да хоћу да будем здрав! Овај еванђелски патник бијаше (...) тридесет и осам година (бјеше) болестан (5, 5). Свако од нас може слободно да одговори: Да, Господе, хоћу да будем здрав, али немам одлучности да се кајем, те сам прлично одузет грехом, те се једва креће сав мој дух-душевни и телесни састав.

Браћо и сестре, нашу нутрину грех је узео, везао, стресао и распршио је по свом нашем бићу. Наша света вера је јасан одговор на проблем зла, како моралног тако и физичког. Морално зло је неизмерно теже од телесног. Да се не заборавимо, тешка је наша узетост гресима младости. Чини ми се да је још тежа раслабљеност гресима ове генерације младих којој је све слободно – све „на навалите“ млади синови и кћери пакла. Тешко вама за које је неморално најморалније. Тешко вама када шкодите себи и убијате себе неописивим злим делима. Тешко вама који сте узети наркотицима, демонским следбама и сатанизмима. Све дакле можете да будете, само хришћани не!?

Грех је свеопшти феномен за који тврдимо да не постоји. Он нас разобличава као оне који одбијају и опиру се Очевој љубави. Као самопроглашене копилане. Међутим, грех притиска и разара сваки живот. И, овај, без вере је могуће познати шта је грех. Могуће је да падање у искушење и у грех тумачимо као закржљалост, ретардацију. Психолошку слабост или заблуду, те и као неизбежну последицу нерешеног друштвеног статуса. Међутим, грех је злоупотреба слободе коју Бог даје створенима да могу да га љубе и да се међусобно љубе. И у овом еванђелском догађају, управо је Господ Христос дошао да покаже шта је грех, јављајући Себе који нас је од греха искупио. „Наличје“ је греха узетост, парализа. Пад нас људи, а и анђела, у слободном је избору тих који одбацују Бога или су га неопозиво одбацили. Зато свети Григорије Богослов вели: Наша је нарав болесна (Oratio catechetica 15; PG 45, 48B). Та болест се испољава као разгризање, разарање дух-душе. Одвојеност од Бога сваку дух-душу чини мртвом. Чини је лешем. Те раслабљености, одузетости грехом, ослобађа нас Господ својим васкресењем, те нам отвара приступ у нови живот. Свака наша победа над грехом је победа над смрћу. Та победа је и прославаљање ослобођења од те парализе. Парализе у Цркви Божијој су раздори, расколи и неслоге. Чим је реч о узетости неког уда Цркве често су греси на обе стране, а покадшто само на једној. Ако неки свештеник служи и проповеда, дакле служи олтару, а од олтара не живи, клерикалисти га у Цркви лишавају хлеба и соли, дискриминишу га, криви је тај Велики инквизитор у Цркви. Црквена установа дискриминише мноштво свршених високообразованих богослова, лишавајући их права на напредовање у служби. Раслабљеност је кривоверје, отпадништво и раскол. Где је грех, ту је светина, ту су расколи, ту су јереси, ту су разилажења, а где је свеврлина, ту је јединство, ту је заједништво које чини да сви верујући буду једно срце и једна дух-душа (Ориген, Homiliae in Ezechielem, 9, 1). Права Црква је исцељени раслабљени из Витезде. Црква је исцељено мноштво, народ Божији. Она Духом Светим плови пуним једрима Крста Господњег, како вели свети Амвросије Милански (De virginitate, 18, 188: PL, 16, 297B). Сваки раслабљени грехом да се бори против властите склоности на зло, јер грех отвара живе ране на дух-души које само покајање може исцелити. Покајање је кантарион за ране нутрине. Смрт је такође раслабљеност грехом. Смрт је грехом раслабила и оболестила васелену. Јога је смрт са продуженим деловањем. Спас од смрти и од греха је у животу у благодати, те и у борби и победи над грехом. Литургија је та која усправља нас раслабљене и укорењује и утемељује у великој љубави којом нас Отац узљуби први (Еф 2, 4) у свом љубљеном Сину. То подизање и улажење у живот Духа нас ослобађа. Свето Причешће нас одваја од те раслабљености. Оно нас сједињује са Христом и у исто време нас чисти од љаге греховне, од муља почињених грехова и чува нас и од будућих. Молимо у име Христово – помирите се са Богом (2 Кор 5, 20) већ данас. Преузмимо одговорност за властиту духовну парализу да себи обезбедимо и омогућимо бољу будућност. Молимо се Богу за исцељење, за оздрављење од грехова. Нека наша раслабљеност постане наш пут покајања. Покајањем ће се и нама отворити она мала и тесна врата бање Витезде. Субота се смањила, сада је велики дан Дан Васкресења. Господ и нама говори узми свој одар и ходи. Иди и више не греши – да ти не буде горе. Немасмо човека, али сад нађосмо Богочовека Христа. Он нас Својом свемоћном Речју исцељује, и то одмах, сместа и потпуно.