Јн 5, 17-30

Син Божији - син човечији, Реч Божија, Логос Божији се открио као Смисао, те је човека придружио Себи и усинио га као дете Божије. Дете Божије је мало мање од анђела, икона је невиности, чистоте. „Пуерилно“ или „инфантилно“, изрази су за детиње и детињастост, немају никакве везе са понашањем иконе-детета, детета Божијег. Икона детета Божијег указује на победу над смрћу, на васкресење, те и на побеђену чамотињу (депресију), вишезначност и тескобу. На освојен унутарњи мир, радост и у поверење и себе у Христу.

Човек је примио управо усиновљење (укћерење) Богу нераспадљивост, нетрулежност, по сједињењу са Бесмртним и Вечним. У нама је нераспадљивост и нетрулежност надвладала смртност и смрт, а као усиновљени Богу примамо бесмртност, обоженост.

Син Божији, наш Господ, Реч Очева је и син човечији, јер је рођен од Приснодјеве, Нове Еве, као Човек и постао је Син човечији. Сам је Господ показао дубину свог снисхођења ушавши у Преисподњу и узневши се горе у висину, родивши Приснодјева Снамабога, сиђе и доле на земљу, те и потражи изгубљену овцу, јер је она по светом Иринеју Лионском „његово властито ткиво“. Вазносећи се у висине приношења и предавања Оцу оног „нађеног човека“ обожи. А то је могао учинити остваривши у себи првине човековог васкресења, односно, да ће васкреснути и друго тело, с обзиром да је Глава васкреснула. Сваки човек је, после осуде и непослушности поново је узглобљен зглобовима (свезама) светих тајни, оснажен је и утврђен Божјом снагом (благодаћу) тако да сваки члан Тела Христовог има у Њему примерено место. У Оца има много станова, јер има у телу много удова (исти, књига 3, 19, 1.3-20.1: SC 34, 332.336-338).

Зацело, Бог је великодушно обожио човека и дао му ону непобедиву победу која ће се остварити у Смислу, у Логосу Божијем. Моћ се у слабости пројављује, те се показа Божија доброта (=Лепота) и величанствена свемоћ.