Мк 10, 32-45

У спомен Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа (...) Као овца на заклање би вођен (...) И као невин Јагањац, нем пред оним који га стриже, тако не отвара уста својих (...) У смирености суд се његов узе (...) А порекло његово ко ће исказати (Проскомидија Свете Литургије светог оца нашег Јована Златоуста).

У овој молитви светог приношења, припреме за литургију, као да се речима – формулама исказује овај данашњи одломак светог еванђеља: Господ Исус са осталим светим апостолима улази у Јерусалим хитајући врхунцу свог живота на земљи да би окусио смрт као жртву за спасење света. Он прозире јасно будуће догађаје, те посебно самосвесно и добровољно иде по последњи пут у Јерусалим. Апостоли, још необлагодаћени, ипак запажају његову олдучност, предосећају крсно страдање Господње, па праћени властитим страхом, иду за Њим. Зацело Он иде у сусрет трпљењу и страдању, смирено. Свесила Његовог Божанства одважује Његово Човештво да испуни вољу Очеву и да нам донесе спасење. И ми као мали апостоли задњих времена, попут великих Христових апостола, осећамо по природи својој бојазан и стрепњу пред трпљењем и следимо свог Господа на овом кратком путу до Голготе. И ми, православни католичани узлазимо, унебоходимо према небеском Јерусалиму, а и сада сладчајши Господ иде пред нама. Он и сада светотајински трпи у нама, својим удовима, који у свом телу надопуњују оно што недостаје Христовим патњама (Кол 1, 24). То бгословље-пут нама је увек веома тешко, али само се њиме долази до славе васкресења. И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити. Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима (Мк 10, 32-34).

Господ као Учитељ настоји да ученицима све буде јасно и да поуздано знају шта га очекује. У појединостима очигледно приказује, тумачи и излаже будуће догађаје у Јерусалиму. Све то чини да би их припремио управо тим прочишћењем од страха, те да утврде праву представу о Спаситељу. Поврх тога, Господ наглашава да се не ради о одлучујућем тренутку, о несрећи или пропасти, него о светотајинском плану Божијег Провиђења. Својим предсказивањем Он хоће да апостоле у дух-души припреми, а у исто време жели да их утеши наглашавајући васкресење које ће уследити. Ово задње о васкресењу они су пречули, па су и заборавили. Господ не прећуткује ништа, јер не жели да привуче следбенике, сакривши од њих тешку и тврду беседу. Напротив, Он нас нимало не оставља у сумњи о будућим догађајима који га очекују. Као наш Пријатељ, Он жели само да нас дубље уведе у разумевање Његове Крсне жртве.

И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Заведејеви говорећи: Учитељу, молимо те да нам даш да сједнемо у слави твојој један с десне, а други с лијеве стране. Ови апостоли нису изабрали погодан час за молбу ове врсте. Све их је надвила слутња предстојеће борбе и победе Христове, па као људи желе да се осигурају, а очигледно је да нису примили Духа Светога, те мисле чисто људски као обични људи под „шоком“, ударом наговештаја. Сваки сам по себи жели бити први, па и највећи Господњи следбеник. Да се не заваравамо, сви смо ми Црногорјани. Такво настојање је богоугодно, али тај који жели првенство мора бити свима слуга за опште измирење, за опште покајање. Ова реч о Првом је јасна, али тешка и одлучна. Онолико колико је онај Први прихвати и пренесе, укалеми, у свој живот литургијске жртве, да бива Христова чаша душекорисна и спасоносна браћи својој. Реч је о нашем ишчекивању како би нама други морали служити. Ради се о томе да смо и ми склони не само да тражимо, већ и да отмемо прва и боља места, макар и на рачун бољих од нас. Међутим, часна и света места у слеђењу Господа Исуса јесу учествовање у Његовим страдањима, патњама и осрамоћењу. Следимо га ка Његовом Крсту. Они који неће да га следе у Његовим страдањима, неће га ни следити у Његовој слави. Зато, браћо и сестре, молимо се да останемо смирени и истрајни у благодати до краја. Господње схватање Првог потпуно је супротно паганском поимању. Паганско је поимање Првог папска догма о непогрешивости, односно о непреварљивости о питањима вере. У Царству Божијем је велики онај који је Први, служитељ је осталима, чак и жртвом свог живота. Ево и у овој, као и свакој другој светој литургији Господ хоће свима нама да служи као небеска храна вечности, бесмртности.