Лк 14, 1-11

И догоди се да уђе у суботу у дом једног од старјешина фарисејских да једе хљеб; и они мотраху на њега. И гле, бјеше пред њим неки човјек који имаше водену болест. И договарајући Исус рече законицима и фарисејима говорећи: Је ли допуштено у суботу лијечити. А они оћуташе. И он га се дохвати, исцјели га и отпусти.
Фарисеји, чланови Великог јеврејског већа, високи функционери библијског Мосада, били су веома богати и најугледнији Јевреји. Живели су у разним местима Палестине и Господ Исус их је свуда сусретао. Њих није избегавао као садукеје. Одазивао се на њихове позиве када су га звали на ручак и трпео је злобне и попреке погледе других званица, мосадоваца, јеврејских удбаша. Господ служи, посвећен без остатка служби помирења Бога и човека, поучава и помаже чинећи чудеса. Падало је то у шесту и задњу Господњу суботу о којој извештава апостол Лука. Мосад – Велико веће, осудило га је на смрт, Господ зна да га је осудило на смрт, али се понаша као да то не зна и као да не зна шта му спрема. Не бежи пред заклетим својим непријатељима. До данас је Мосад у сукобу са Истином, са Господом Христом. И овом приликом долази до сукоба у вези питања суботњег починка и да ли је суботом дозвољено лечити. По рабинским тумачењима то се сме чинити само у смртним опасностима, дакле само онолико колико су се смели и здрави побринути за јело и за издржавање. Ово ускогрудо и немилосрдно тумачење тобожње Божије воље од стране Јевреја није било могућно, а да га Господ Исус не прекрши. У овом случају Господ не лечи одмах као згрбљену жену, већ пре него ће исцелити у суботу, пита законике и фарисеје да ли је дозвољено у суботу лечити. Мук фарисеја можда значи да нису хтели да кажу своје мишљење и тако се изложити осуђивању, или су најзлобније и најподмуклије желели да Господ Исус исцели болесника и да тако они имају доказ више против Ицелитеља у суботу. Реч је о сукобу Божије Лепоте (=Доброте) и људске злобе (=ружноће). Закон јеврејске суботе, Шабата, у оштром је сукобу са духом и са љубављу. Реч је о изопачењу, о духовној настраности претеране ревности. Тај закон суботе трује сумњом, уноси несигурност и ремети спокојство, те одваја Бога и људе без икакве наде и могућности да се међусобно споје и прожму. Господ Христос вели да, управо та два односа ваља спојити, те да се уствари ради о једном те истом односу. Сваки закон се извршује, односно укида, у једној и јединој љубави. Јевреји до данас не схватају поуку Христову као само Царство Божије. За њих то Царство није у Христу, већ у ситничавом извршавању закона до задњих, па и смешних, појединости. За Господа Христа, Он, Царство Божије, и његова свадба почиње даривањем опроштења грехова и исцељењима болесних и потлачених. Господње дело остварује смисао Његовог Царства. Бог је пре свега стваралачка Љубав. Где нема стваралаштва, нема ни љубави која исцељује потлачене и пале. Званицама који су бирали прва места за столом неког фарисејског функционера, дрматора, моћника, Господ је испричао причу коју завршава речима: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.
Сваки охолник, гордоумник, биће понижен, јер љубав се не горди, не надима се (1 Кор 13, 4). Сваки гордоумник је човек таштине, сујете. Сваки гордоумник тражи да га хвалимо, док смирени човек љубави делује тако да не угађа људима, него Богу који испитује срца наша (1 Сол 2, 4). Човек похлепан, жудан славе, ташт човек само тражи да га хвале, док љубав не жели да угађа људима, него Богу (1 Сол 2, 4). Славопожудан, славопохлепан човек узвисује своје „Ја“ у средиште живота, док орбита (колосек, путања) љубави има на том месту Бога и тебе (ближњег). Славохлепац се дичи са малим као да је велико, дочим човек љубави се ослобађа свега што има и даје га другима. Ташт човек је довољан самом себи, па је чак и најсвојији. Тај најсвојији је вражији. Човек љубав и човек славохлепља се не трпе и међусобно се искључују. Што се љубав више продубљује, то се хришћанин више даје ближњима, служи јој, шаком и капом даје потребитима, а да уопште не истиче и не показује своја даривања и приношења: Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде (Мт 6, 1). Љубав не разглашава своју делотворност и не упозорава на своја добра дела. Кад чиниш милостињу, да не зна љевица твоја шта чини десница твоја (Мт 6, 3). Љубав не удељује с висока, већ као себи равном, себи једнаком. Хришћанин даје хришћанину, јер жели своју надмоћ у уверењу да је нема. Јер ако ко мисли да је нешто, а није ништа, вара самог себе (Гал 6, 3). Ништа је онај који се хвалише, а велики је онај који је скроман и смирен. Који се хвали, Господом нека се хвали (2 Кор 10, 17). Хришћанин слави Бога тиме што побеђује, воли и чини добро, али се тиме не горди. Не будимо сујетни, изазивајући једни друге, завидећи једни другима (Гал 5, 26). Ти сујетни се уздижу изнад најбољих и немају обзира према даровитима, гурају их у запећак, те да би се они, лоши и „полоши“, како кажу у Врању, истакли на првом месту. Такво понашање изазива нерасположење међу православнима, јер су дискриминисани, односно подређени у својим правима. Из те „негативне селекције“извиру поделе, завист, супарништво, али и лажне величине. Права љубав никада није безобразна, непристојна и покварена према никоме. Она све поштује, не горди се, не надмеће се, не тражи прва места за себе, већ бира последња. Они који љубе су обзирни према свима, дочим они који немају љубави презиру, не поштују и не диве се никоме. У савременој Цркви не чују апостола Павла: У братољубљу будите једни према другима нежни; чашћу чините једни друге већима од себе (Рим 12, 10). Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе (Фил 2, 3). Никада никоме нисте завидели, него сте друге бодрили. А ја желим да буде уверљиво оно што другима наређујете као учитељи. Тражите за мене само спољашњу и унутарњу снагу да не само говорим, него да будем спреман и да извршим; да се не само називам хришћанином, него да и као хришћанин живим. Ако се као такав покажем, могу се онда и назвати и бити прави верник, и у време када ме свет више не буде видео. Ништа није добро што је привидно. (...) Хришћанство није ствар надмудривања, него унутарње величине, коју тако мрзи свет (Из посланице светог Игнатија Антиохијског, који се зове и Богоносац, Теофор, Увод 3, 1 -5, 3). Син Божији љуби и спасава људе поставши њима сличан, подобан, један од људи. Онај хришћанин који жели да делотворно љуби ближњег, мора растргнути сваку умишљеност и надметати се у прослављању бољег од себе, а себе сматрати малим и смиреним, те стати по страни да га свако доживи као брата. То је остварење братске љубави и апостолства. Ваља да поштујемо и оне који друкчије мисле и раде, како у заједници, било у политичким или верским питањима. Особито је ружно да се православни и римокатолици не познају и не гледају. Нико не види удаљене (римокатолике), ако не воли и не поштује себе и најближе са којима се моли и живи у заједници.