Лк 24, 12-35

У цркви Светог Василија Острошког Чудотворца данас на Велику среду, као и што је по Типику, служена је света тајна свештања масла, односно, болесничко помазање као и у многим црквама наше Свете Цркве. Данас је она посредовала за здравље дух-душе и тела нас народа Божијег, те се и на пређеосвештаној литургији предочила ломљењем светог Анеца као видљивог сусрета са васкреслим Христом у вери. Духовна трезвеност нас учи да поимамо све заблуде и нашег времена које живимо у духу протестантско-рационалистичког веровања, крајње субјективистичког као право неверовање који загађује дух-душе многих црквених људи, најпре антијустиновских теолога у нашој помесној Цркви. Они се у маниру старих протестаната, те и схоластике Томе Аквинског, позивају на Библију. Све заблуде нас онемогућавају да упознамо стварног Христа. Зато смо се запутили у Емаус са овом двојицом ученика Господа Исуса да бисмо право богословље управо од светог оца нашег Григорија Великог, римског папе: Чули сте, предрага браћо, да се двојица ученика, који додуше нису веровали, али су о њему разговарали, јавио Господ на путу. Ипак, није им се показао тако да су га могли препознати. Господ је пред њиховим телесним очима учинио оно што се догађало пред очима њиховог духовног вида. Они су га у себи љубили и у њега сумњали, а Господ је био споља присутан, али им није показао ко је Он. Будући да су о њему говорили, отворио им се и за своју присутност; али будући да су о њему сумњали, сакрио је обличје по ком би га препознали. Упустио се са њима у разговор, укорео њихову тврдоћу разума, открио им тајне Светог писма које се односе на Њега, али како је у њиховим дух-душама остао странац за њихово маловерје, причини се да иде даље. Чак ни ова веома успела егзегеза, светог оца Григорија није библијски уверљива као спремност на еванђелска дела молитвеног стваралаштва које усавршава ово тумачење, те додаје: Требало их је искушати да ли ће они који га још не љубе као Бога љубити барем као путника. А пошто они са којима иде Истина не могу бити далеко од љубави, позивају га у госте као путника. Зашто кажем да га позивају кад је тамо речено: И присилише га? Из овога се примера учимо да путнике није доста звати у госте него их и натерати. Важан је овај подстицај наше ћуди, нарави, а још је важније припремање, вежбање, за посвећење у светотајинства (мистагогија). Литургијски је битно својство хлеба – крхкост, ломљивост. Отуда би литургија морала да пројави српску реч крух, а не хлеб. Савремени литургичари мисле да је у Емаусу било литургијског претварања. Управо је у тој претворби отворише се апостолима очи и познаше Господа (Лк 24, 31). Сви смо споросазирући (ретардирани) за праву веру, по себи. Без сазирања и спорог ума смо за веровање. Спопадају нас разтрзавајуће сумње у веру када она тражи да се жртвујемо, односно да се распнемо на свој крст. Огањ вере када нас понесе увис брзо се гаси када одбијемо свој крст. За нас не значе много Божије речи, већ опит, деловање љубави, али и позив, па чак и сиљење. Да, морамо приморавати себе на добродетељ.