200-годишњици од мученичког страдања

На духовном небу управо сјаје четворица левита. Нека се Београд и све српство поноси својим Авакумом, Јерусалим Стефаном, Рим Лаврентијем, а Солун и сва Хелада Димитријем Сирмијумским.

Београд до данас нема ни парохијску ни манастирску цркву посвећену светом Авакуму и његовом духовном оцу Пајсију, а нема ни један параклис ни на једном спортском борилишту, а камоли манастир посвећен овим светим мученицима. У Београду се обележава спомен Авакумов уз резање славског колача у цркви Ружици од 1964. године из послушности према блаженопочившем патријарху Герману, а у нашој црквици Светог Трифуна, Свети Авакум и Пајсије славе се торжествено као заповеђени празник . На тениском игралишту, у тениском клубу, код Факултета за спорт на Кошутњаку, већ се пуну деценију слави Свети Авакум као онај који остварује свој раст на изградњи самога себе у љубави (Еф 4,16), у духу оне Јувеналијеве: Ваља се молити да буде здрав дух у здравом телу (Orandum est, ut sit mens sana in corpore sano, Сатире X,356). Или још боље: Свако је тело храм Духа Светога (1 Кор 6,19).

Преподобни духовни син и духовни отац мучени су и пострадали за свету веру у Београду, али свештено поштовање према њима није само искључиво београдска ствар. У име браће свештеника ове цркве, позивам све наше истакнуте спортисте да се осете прозванима и истрају у заветној намери да овим великанима наше вере, небеским заштитницима српског спорта у част подигну манастир и цркву. Чуло се да је Митрополија црногорско приморска добила локацију за изграду новог манастира на Звездари. Чачак и Бањалука нека се осете нарочито прозванима и позванима да се одазову овим дивним јунацима, светим мужевима наше вере. Изгледа да су Чачани подигли споменик светом Авакуму!? – А Авакумова завичајна Босна особито питоми манастир Моштаница где се овај витез вере образовао и зађаконио! И Кнез Поље испод Козаре у ком се родио!? Нисмо ли сви дужни да им ускликнемо: Радујте се!

Свети Авакум, све више се издваја као јасни симбол хришћанског хероизма наше младости, као српски Свети Стефан, архиђакон и првомученик. У Авакумовој, као и у Стефановој младости просијава тај спасоносни занос, озарење вером и хришћанским јунаштвом. На духовном небу управо сјаје тројица левита као звезде. Нека се Београд и све Српство поноси својим Авакумом, Јерусалим Стефаном, а Рим Лаврентијем. А у вери као и у спорту, нема граница. Све припада свима који су добре воље.

Млади и веома наочити јединац у мајке, српски витез и левит, био је и веома даровита песничка душа и мужанствени јуначки дух, потпуно зрео у двадесетој години живота. Тај свети монах, песник и војник, умире на крсту са песмом: Срб је Христов радује се смрти. Богочовек Христос је у средишту његовог живота. Он тим светим опредељењем прославља нашу свету веру, али и наш, у крсној жртви, велики род. Свети Авакум, и сав Сабор светих мученика, својом крвљу, која се слива низ храстове колце, на неки начин искупљују тренутак старачке слабости свог игумана, а и своје самохране мајке Божане, која је клонула духом по материнској привржености сину јединцу. Мужевна је борба за веру у Христа Господа. Борба је важна реч Светог Евангелија, али и кључна реч вечног спасења! Младо, пуно идеала срце, управо чезне за славном победом над смрћу. Зар није витештво у својој језгри чежња за победом над смрћу!? Крст носити нама је суђено...страдање је крста добродијетељ ( Свети Петар II Његош).

Тог 17. (односно 30.) децембра 1814. године по турским изворима уз каурског светца је набијено на коље око 115 устаника и 20 попова . А у броју тих мученика и оних 500 чије су главе у тај мах страдања Авакумовог и Пајсијевог, висиле испред градских Београдских капија и по градским бедемима. У том устанку, набијено је и мноштво живих на коље; заједно 50 попова и црноризаца. Хроничари бележе: Турци су необично волели када су из тамнице изводили српско робље на губилиште да се у свакој групи нађе и по који поп, односно калуђер.

Слободо, и овде проклија твој пламен.
Ти си процветала из очију мученика.
Уз живе су се борили и мртви.
Мртвима живи дижу овај знамен.

Ови стихови песника Ранка Симовића исписани су на бакарној плочи 1964. године која је положена на дно врела Трновске реке.

Авакум, јунак вере од двадесет лета, био је неописиве телесне и душевне лепоте. Управо због ње, лепоте духа и тела, Турци су желели да га потурче. За светог Авакума Сима Сарајлија, Његушев учитељ, вели да је био песник диван и дичан као Аполон.

Турци су већином сиктали мржњом на благочестиве, та су настојали да од Авакума и других страдајућих уграбе, отму,свети полог, добродјетељ, које је највеће благо: сведочење за спасоносну веру православну до смрти. Позивали су их се да се одрекну Христа, да се Потурче или да се смрћу на колцу роде за Рај, за вечну будућност. О дивље ли турске окрутности над Србљима! О неописиве, зверске свирепости сараценске, агарјанске!

Свети Авакум и сва његова мученичка свита с њим пострадала, узађоше у небо, а коље постаде оруђе њихове победе над смрћу. Ипак је непријатељ устукнуо пред дивотношћу светих мученика. Наиме, један од Турака, Авакума је јатаганом заклао, па га је тако поштедео набијања на колац. Турци су га мртвог обесили на крсно дрво. Благочестивост народа најбољим делом зависи од побожног јунаштва светих, особито Христових витезова. Ако су монаси добри и побожни, такав ће нам бити и наш српски род.

Радујмо се, браћо и сестре, само духовном радошћу и нека нас страдање великих мученика које у перивоју Светог Саве предводи млади Авакум, буде потстицај да кличемо: Диван је Господ у светима својим. Будући верни Христу до смрти, добили су круне, венце живота! Верни Христу у Крсту, они су деоници учесници у његовој слави.