24.септембар

Такозване сталешке (социјалне) разлике у монашкој цивилизацији немају и никада нису имале никакав значај. Преподобни отац Тадеј не може да се сети да ли је школу похађао једну или две зиме (за једну зиму је сигуран!), док је преподобни отац Јустин велеучени богослов и писац богословских дела која ће остати као светоотачка. Преподобни Силуан, руски монах на Светој Гори, био је сељачког порекла, а његов ученик, преподобни Софроније припадао је високообразовној руској интелектуалној класи. Сталешке разлике су монахе ујединиле у монашкој стварности, која је поприште непрестане умносрдачне молитве и јуначке духовне молитве и сурове духовне борбе. Пљуште ударци и Јаковљево рвање, двобој са Богом. Силуан као Јаков излази као победник и победивши, постаје достојан моћи која покреће све народе Новог савеза на челу са руским Божијим народом. Сам појам духовне борбе доводи у сећање монашку културу која је сусрет, лицем-у-лице, са анђелима и са демонима. Демони су анђели који су издали своју природу. Они нису зли по природи, већ по избору. Покоравају се злу. Невидљиве силе управљају нашим корацима, како оне анђелске које унапређују и граде, него и оне демонске које коче и спречавају сваки духовни успон. Свети Силуан је изузетно доживео духовни окршај надчовечанске силине. Доживео је пакао, лишеност живота са Богом, будући да је огрезао у смртни грех. Био је губитник Божје присутности и прикован за свој грех, окорео у греху. После плодоносне борбе са демонима, свети је био удостојен виђења (визије) Христа у преображењској светлости која га је заслепљивала. Разумео је да је убитачно оружје демона у томе да распаљује охолост код својих поданика и тако онемогућује смирење. Јер ко не љуби брата остаје у смрти. Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица; а знате да ни један човјекоубица нема вјечни живот који остаје у њему (1 Јн 3, 14.15). одељени смо од Господа када грешимо по свом личном избору. Искључени смо из заједништва са Богом и са свима светима. Ту паклену ватру гаси само покајање, а на оне који су окорели у порочности, сам ће Господ послати своје анђеле да погубе све безаконике и баци их у пакао огњени (Мт 13, 41-42). Одговор и свелек за овај отров би могао бити прописан и сабран у великом, али противречном откровењу, Божјој поруци, која је за овај отров би могао бити прописан и сабран у великом, али противречном откровењу, Божјој поруци, која је дата Светоме, а коју преподобни Софроније непрестано изнова рецитује: „Држи ум свој у хаду и не очајавај“.

Шта ово значи?!

Ова теолегема значи да нас је сопствена охолост, пре свих других грехова, довела у предворје пакла, како би рекао Данте. Свачији удео у охолости потпуно али сигурно води у пакао. Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је приправљен ђавољу и анђелима његовим (Мт 25, 41). Учење свете Цркве о паклу позив је на одговорност којом човек своју слободу употребљава у циљу свог вечног спасења. Из тог учења одмах следи позив на покајање: „Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што води у пропаст, и много их има који њиме иду“ (Мт 7, 13-14). Бог никог не предодређује за пакао. Зацело Он је ушао у хад, али он улази у хад наших душа и васкресава нас. Зато је потребно заронити у хад, да бисмо се одважили да из њега изронимо и ослободимо се грехова и у томе истрајемо до Раја. Призива се милосрђе Божје да се сви спасу. Бог „нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају“ (2 Пт 3, 9).

Када у свом срцу препознамо охолост, требало би да што више плачући чезнемо за ослобођењем од свог свегрешног и превеликог Ја и свих његових последица. Болна је, али искрена спознаја да је пакао наше неизбројиво пута заслужено место. Та спознаја је истинита. Оно подстиче покајање, а покајање заузврат отвара пут ка искупљењу. Зато не смемо да очајавамо! Што више суза покајница излијемо, то ћемо бити оправдани и помиловани пред Богом. Међутим, ми живимо у такозваном реалном свету у ком преовладава самооправдање, оспоравање постојања греха, па и осећања грешности. У таквом свету смо већ осуђени! Али, ако јасно сагледамо свој грех, ми се отварамо за наду и стварност спасења. Изостане ли бич самоосуђивања, умориће нас очајавање.

Веровати значи следити Христа, одрећи се себе, па и омрзнути охолог себе. Рећи ћете: тврда је ово беседа, ко је може слушати! Увек се може догодити да нам се врати наше огромно охоло Ја и уведе нас у дубоко очајавање, депресију, па нас разбије у духовну пустињу. Како у држави, тако чак и у Цркви, шачица охолих моћника од иловаче и частољубља отимају се и гурају у прве редове, у врхове, бездушно потискујући све испред себе. Сазирући ову теолотему Светога, постизање успеха у црквеном свету укључује и недостојне начине успињања на неки степен достојанства, док је постизање успеха у духовном свету уопште не претставља постепено успињање и промицање на више положаје који доносе више почасти и задовољстава која доносе славно име, славу и високи положај, већ онај који доноси смирење и радост. Супротно сваком каријеристичком успону, духовни еванђелски пут претставља спуштање ума у хад, на доле, понирање у смирење и радост, е да бисмо могли да на својим плећима понесемо и своју браћу и сестре. Спуштање у хад је веома болно и праћено је страховима (борбом са демонима) и нашом, али и оних које смо ми пригрлили. Ово спуштање у хад је могућно, само, ако нас тако оптерећене, носи Христос.

Људи од каријере, они на врху, они одозго (како се говорило у тоталитарном режиму), поседују моћ и буквално имају свет под својим ногама. Ово је сплет свих врста прикривених или отворених борби за углед и утицај. Људи јашу на свим нивоима оне испод њих. Ту влада „одозго“ и „испод“. Међутим, у Царству Божијем, како тумачи преподобни Софроније, пирамида је окренута надоле. Господ Христос је на врху, а хришћанин је позван да буде на шиљку ове пирамиде. О свему сведочи свето Еванђеље: Који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга (Мт 20, 26-27). Нижу се и други привидни парадокси хришћанске етике: Чините добро онима који вас мрзе, волите ваше непријатеље, последњи ће бити први... Речју само крст! Претворимо се у пулсирајући крст.