Златно, оштро и беспрекорно перо преподобног оца нашег Јустина Новог само велича оца нашег Симеона Мироточивог – Стефана Немању као великог владатеља, ујединитеља, бранитеља и утемељитеља, те и истребитеља кривоверја. Притом, пише о преподобном да је био „целог живота – човек велике милостивости, велике молитвености и велике еванђелске ревности“, те се позива на ауторитет јеромонаха Доментијана који сведочи да „млад заволе да служи Богу светошћу и правдом пред њим у све дане живота свога“.

Стефан Немања се родио у Зети, у Рибници, и ту је примио латинско, римокатоличко крштење као и сав његово дом. Касније су миропомазани од православног епископа сви домаћи његови, осим Вукана, Немањиног првенца, који је живео и умро као римокатолик. Отац Немањин, велики жупан Завида, управо њему, Немањи, повери као свом најмлађем сину управу у Топлици, Ибру, Расини. 1168. године постао је велики жупан после великих и напорних борби око уједињења српских области, кад је и убијен најстарији му брат Тихомир.

Дубоко побожан и веран православној вери целога живота, пред свој земни крај одрекао се власти на Благовести 1196. госине, замонашио се и добио свето име Симеон, те отишао у своју задужбину Студеницу. Након две године одлази у свету гору Атос код свог сина Саве. Блажени Симеон је откупио земљиште на ком су биле развалине хиландарске и подигао тај славни средњевековни универзитет. У том обновљеном Хиландару, Симеон је поживео осам месеци и умро на рукама свог чеда по телу и свог духовног оца 1200. године на данашњи дан.

После годину дана сазове протат светогорски сабор у Хиландару, одслужише годишњи парастос, отворе мошти и увере се да је тело нетљено, те прогласе блаженог Симеона за светога, а Сави наложише да му напише житије и службу. У Хиландару је једна жижа српске културе, а друга је у срцу Рашке, у Жичи. Та култура је најпре духовна, односно свештена, и ево већ 700-800 година одолева многим искушењима. Савремени Србијани тек у наше дане назиру, кроз ововремене магле и мрачнине своје поражавајуће неукости и некултуре, светог Саву као оца наше књижевности, а повод и мах његовог стваралачког жара управо је у делу писања животописа о светом Симеону Мироточивом.

Свети Немања је уредио државу на верским културним основама, јер је верско тада имало и политичко значење.

Верско државно питање је била појава манихејске јереси, богомилства. Та следба је претила тадашњој држави и одбацила све тадашње државне, верске и друштвене норме и облике живота и на тај начин поткопавала темеље државе. Богомили се разиђоше из Рашке и отидоше у Босну и Далмацију. У време турске власти богумили су се утопили у исламизирани део српског народа.

Немања није кидао везе са римском Црквом јер је имао велики број римокатолика Срба у западним крајевима, нарочито у Приморју, Далмацији и Дубровнику. Сви папски легати су у његовој држави и у држави његових наследника остали на свом месту до данас, док је Лав VII истерао из Византије све папске амбасадоре. У прошлости, у нашој историји Српска црква била је за народ и народну целовитост важнији чинилац и од саме државе. Често смо губили државу, али тек у наше дане губимо масовно веру, па тиме и припадање Цркви. Пропашћћу државе, урушила се и Српска црква. Отпадају од Српства неверујући, али и противверујући, римокатолици, муслимани; а ту је и „егзил“ Артемијев, македонски раскол, расколнички дух у расејању, па и црногорска „лажна браћа“.

До данас Српска црква је њихала колевку пуну српске деце, њихала је колевку српског народа, а у нашем времену више је не њише. Можда савремена Српска црква њише остатке колевке српске државе или то раде напола туђинци.

Стефан Немања, као велики жупан, подигао је многе цркве и манастире, од којих су најважније Студеница и Ђурђеви Ступови у Србији, и Хиландар у светој гори Атос. Био је, дакле, управо творац наше државе, сведок наших уздизања и чувар нашег духовног идентитета. Тај наш идентитет је у дубокој кризи као и наше народно и црквено јединство, а покајања нигде ни за лек.