Софроније Евсевије родио се 340. године на сада званом балканском тлу, у малом месту Стридону. Ово месташце археолози траже час у Истри, час у у Међумурју, Грахову или Босанској Костајници. Далматинци су наудили Скрадин као рани Стридон, па су и будућег Јеронима својатали као земљака. И у томе нема ништа лоше! Софронијеви родитељи су били слободни робови, хришћани, имућни да око 354. године пошаљу сина на студије у Рим. Тамо је студирао реторику, дијалектику, граматику, класичну античку књижевност и филозофију. Млади будући Јероним је тек био у родитељском дому усмерен према хришћанству, али није још био крштен. Живео је као и остали млади многобошци весело и радосно. Предавао се сладостима и бизарностима градског живота. У Риму је живео „пуним плућима“ позног античког хедонизма. Наслађује се свим чулима до гађења. Тада поставља питање бесмисла и промашености таквог начина живота. Прима свето крштење, и у себи веселнику назире подвижника, а у себи потиштеном и намргођеном сладостраснику, сверадосног хришћанина Јеронима. Кафане, театар и борделе заувек напушта и мења за катакомбе, цркве, испоснице, скитове и манастире. На путовањима по Галији, Британији и диљем Германије, на Рајни, одлучује да изабере подвижничко-монашки начин живота и да се потпуно посвети богословској науци. У данашњој Италији оснива у Аквилини заједницу образованих подвижника, монаха интелектуалаца, и потпуно се окреће Истоку, Оријенту. Зов изворне хришћанске побожности одводи га у Палестину као божјепутника, ходочасника, у предворје Раја, у додир са пустињачким монаштвом. У Халкидској пустињи се неколико година спрема за примање свештеничког чина. У његово време још монаштво није схватано као чин, већ као благослов на живот у целибату. Као свештеник, односно како бисмо рекли, јеромонах, одлази у Цариград да слуша Григорија Богослова и разговора, дискутује са Григоријем Нисијским о богословљу. Борави међу сиријским отшелницима и схвата да са собом носи свој карактер, значај ствараоца, интелектуалца богатих научних преокупација. Плаута и Цицерона одлаже у доње полице и чита пре свега Библију. После античке отмене красноречитости, ваља се привићи на опору реч јеврејских пророка. Ту префињеност духа античког човека никада није изгубио. Добро је научио јеврејски, а хеленски и латински је знао као матерњи. Прочитао је све знамените хришћанске писце и прикупио велику библиотеку, а и сам се дао на писање. Овај подвижник богословске науке схвата свој животни пут као откривење вечне божанске истине. Црква је запазила Јеронимову велику ученост и позвала га у Рим да учествује у раду сабора који је разматрао и решавао о питањима мелетијанског раскола и Аполинаријевог кривоверја (382). Свети папа Дамас Први га задржава у Риму као библиотекара и свог тајника. Ту преводи Библију на латински која до данас, као „Вулгата“, остаје у трајној употреби у Цркви. Свети Јероним, после смрти свог духовног оца, светог Дамаса, био је непожељан, како због своје високе учености, тако и ради високоаскетског начина живота. Он је имао веома велики утицај на народ Божији, што је уносило промене набоље у еванђелском смислу, а за оддогађање, реакцију, у немиру у устаљеном противном животу светој вери, нарочито животу римског племства, особито високих женских кругова. Јеронимов начин живота је по себи био оштри прекор, јер он се опире и одбија конформистички начин живота и уживаоце удобности не подржава, а они га не чују и не слушају. Зато он напушта Рим као „нови Вавилон“ и одлази на Исток. Иначе Вавилон значи на акадском језику „Божја врата“. Он је био знамење новог многобоштва и човечије охолости, те и његовог покушаја да се вине у божанске висине мимо и против Бога. У Цркви се, као у наше време, приређују спектакли. После обиласка палестинских, сиријских и египатских монашких уточишта, скитова и општежића, настањује се у Витлејему и ту оснива два манастира: женски и мушки. У свештеном манастиру живи преосталих 35 година. Не постаје ни хришћански сазиратељ – богослов, већ се окреће наравственим (етичким) и подвижничким питањима, те и преводилаштву. Као велеучен писао је много и добро. Овај свети научник је био дуговечан и упокојио се у миру Божјем 30. септембра 420. године. Његовим светим молитвама, Господ да нас помилује.