Златоречити свети атлета
Ава Јустин се може упоредити само са нечим великим, са Песмом над песмама, јер је и он тајна ризница светости чији мистични миомирис издалека привлачи све срне у изгубљеном Рају. Он је за себе рекао да је срна. Зацело ава Јустин је симбол брзине, оштровидости и духовне хитрине. Према Оригену реч срна потиче од хеленске речи која значи „видети“. Ава је био не само проницљив и оштроуман, већ и видовит, прозирљив: огњена дух-душа у Духу Светоме. Дубина надахнућа, благодатни огањ одушевљења за свету веру! Он је aнђео у телу, велики богословски састваралац, снажни налазник божанске светоотачке мудрости, опијен Богочовеком Христом. Он је богати извор науке Христове који је још сакривен од очију и срдаца наших. Ава Јустин је дубина без дна, бескрајна висина, необухватива величина и непокварива чистота. Велики је светитељ он за нас.
Његово дело је пуно свештеног песништва које задивљује најпрофињеније духовне сладокусце, а он прави и истински богослов који своје богословље живи и излаже у сигурној, спасоносној и целосној повезаности са светим oцима. Он има каменове међаше у свом богословљу, има своју терминологију. Није на мени да изричем судове о његовом богословљу, већ да то богословље, колико могу, синовски живим. Наш хризолог, златоречити отац наш, брижљиво пази на рајску цветну лепоту и уређеност својих беседа као класични црквени беседник и писац песничког стила, чије беседе одишу благодаћу и генијалношћу. Лију и натапају божанским огњем и васкрeсавају душе покајањем. Зато је свети ава као беседник најпре пастир, па тек онда богослов.
Његов утицај је прешао далеке границе Русије, Хеладе, Италије и других земаља, како на богословском тако и на философском, песничком и говорничком подручју. Благодат Божија је наишла на снажан одговор овог див-јунака наше свете вере. Јустинова крила расту у његовом духовном састварању у Богу. И свети ствара у унутарњој усамљености и тишини. Његово велико богословско дело је спремано и писано у пустињи као и дела других првобораца српског богословља. И то није залудно! Крила Богочовека Христа расту у пустињи. У нашем именику светих, имамо више атлетичара духа, почевши од светог Саве Српског, светог Николаја Жичког, светог Јована Шангајског Санфранциског, светог Авакума Београдског и међу њима и преподобних Јустина Новог и Тадеја Витовничког. „Ко једном мора много благовестити, треба много у себи ћутати. Ко једном треба муњу изискрити, мора дуго облак бити“, вели Фридрих Ниче.
Заборавих набрајајући подручја Авиног деловања, да поменем атлетско поприште његове ране младости. Да споменем његову лаку атлетику. Благоје Поповић, будући Јустин, у младости је био атлетичар. Трчао је и добио златну медаљу на такмичењу у својој гимназији. Несумњиво, та медаља је неко знамење, јер је постао врхунски атлетичар духа. Једнако када је био спортски атлетичар, па постао подвижник, бивао је спреман на одрицања, на дуготрајна вежбања, тренинге, па и на натчовечанске напоре. Зато му се Истина даровала, јер јој се као млад предао свим срцем. Истина служи само својим атлетичарима Христових врлина. Мистични мирис из тела и дух-душе светог оца Јустина струји сада кроз цели православни свет. Миомирис његових светих молитава издиже се са извора подвижничких његових свеврлина. Њега у молитвама призивају спортисти, нарочито атлетичари, али и супружници који од Бога моле пород, те и загађени опојним тварима, јогом и пали у чамотињу.
Браћо и сестре, највећа је драгоценост и највећи благослов у животима нас духовних синова Авиних, што смо упознали таквог јунака вере да се на његовом светом примеру охрабримо и одважимо за сведочење своје вере животом, делима и смрћу. Свети ава Јустин за нас је био и остао изразито снажна личност са цртама помало опорог значаја, као пророк Илија и велики чудотворац, отац и учитељ који је од нас његове духовне деце тражио увек промену мишљења и владања на боље, те и да будемо и бивамо богољуди у Христу. Мало ли је?