На Синају се дотичу земља и небо у топао очинско-синовски загрљај. Врлетна, горостасна планина, предворје неба у ком срећемо праоца нашег Мојсија, али и другог боговидца, светог Јована Лествичника. Писац његовог житија вели да „сав његов живот беше једна непрекидна молитва и неизмерна љубав према Богу“. У сусрету са Богом овај дични дечко (16 година), широког, енциклопедијског образовања, млади философ, понео је безусловну послушност Христу и предао се правим послушањима код старца Мартирија све до старчеве смрти. Сазревши за пећину на Џебел Муси, на месту званом Тола, свети Јован у њој остаде 40 година. У борби са својим телом, са крвљу и месом, поривима и нагонима, а са друге стране и са својом чулношћу, осећајношћу, умом, мислима, побеђује и уз умилење, сузе и непрестану молитву сазире Господа Христа. Јован се преображава у глад и вечну чежњу за Господом Христом, што га уздиже ближе Богу, у сферу божанског виђења. Подвиг човека одваја од греха, од света, а ако је подвиг прави, подвижника враћа Богу. Чему монах, ако се својим монашењем замонашио против света?!

Откривши „град на гори“ – богосазирање чисто, народ похита к светоме као покровитељу. Пред њим су лествице које воде к Богу. На том путу прихватио се игуманства, да би га у погодно време препустио свом брату, епископу Георгију, а сам се враћа у своју синајску испосницу, свештену келију – Толу. У њој 649. године предаје душу Богу.

Оставио је за собом „Лествицу“ – духовне таблице не само за монахе, већ и за све. Клерикалистичка је то домишљатост, смицалица да је „Лествица“ само за монахе. Ту са врх-врхова Божјег откровења, преподобни Јован је изложио кроз 30 ступњева „рајске лествице“. Сама „Лествица“ била је надахнуће светом Симеону Новом Богослову, великом песнику Византије. Она је надсушно штиво светог Саве Српског, као и рекама монаха и хришћана кроз векове. Најбоље душекорисно штиво, најбоља „психолошка литература“ је управо „Лествица“ и за нашег савременика који хоће да се вежба у врлинама духа и тела. Човек јесте свој господар. Он сам треба да се загледа у себе, да подвргне себе разглабању, разлагању, размрежавању и оцењивању своје душе – испитивању савести, односно преслишавању наученог из разглабања. У нама је наш пакао зла, у нама је наше зло које нам је постало „своје“, наша стварност. Али у нама је и рај Христовог присуства у светом, односно богодоличном животу.