Еванђелско сиромаштво Лк 9, 57-62

Христовим ученицима, а особито цвету, елити апостолства, понуђен је савет да слободно живи у целомудрености, сиромаштву и послушности Царства Божијег ради. Тај идеал перјанице формулише Еванђеље овако: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромашнима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт 19, 21). Или код Луке: одреци се свега што имаш Еванђеља и Царства Божијег ради (Лк 14, 33). Тражи се, дакле, независност од материјалног богатства од свих, па и од богатих, који хоће да се спасу. Тражи се еванђелско сиромаштво. Јер, Господ Христос богат будући (нас)... ради осиромаши, да би се (ми)... његовим сиромаштвом (обогатили) (2 Кор 8, 9). Свети Григорије Богослов вели да Господ: „Ради... (нас) поста сиромашан“ (Orationes de beatitudinibus, 1: PG 44, 1200D). Уствари, тако нас Господ ослобађа од старања за сутра. Тражи се да живимо у данас. Тако нас Господ уводи у подвижничко трагање за блаженством сиромашних духом, уствари нас овим еванђелским сиромаштвом заодева Вечношћу, Рајем. Еванђелско сиромаштво условљава богаћење у Богу: Сваки који је оставио кућу, или браћу, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, имаће сто пута онолико, и наследиће живот вјечни (Мт 19, 29). Ово богаћење у Богу јесте духовно подвизавање путем осиромашења. Наш повратак Извору, односно еванђелском детињству укључује живот у једноставности, па и простоти, те и потпуној равнодушности према свету.

У Старом завету отворено се презиру сиромашни и одбацују се као неблагословени. Према сиромашнима нема никакве предусретљивости, поштовања и наклоности. Нема састрадавања, солидарности. Само су богати сматрани благословенима. У времену у ком живимо, материјалистички менталитет чак и у Цркви, поричући Бога и све Божје, дели људе на класе и касте богатих и сиромашних. У широј друштвеној заједници то је отворено, јавно. Сиромаштво такозваног пролетеријата не значи нарочиту врлину, јер то сиромаштво ропће и мрзи на то своје стање заједнице, такозваног друштва. Ово сиромаштво презире, мрзи и завиди имућнима беспосличари, клошари, лумпен пролетери, лењивци сличне врсте јесу сиромашни, али нису блажени, већ огорчени. Њима је оскудица препрека да ишту и богате се у Богу. Они непрестано чезну и брину само за материјалним богатством.

Од нас хришћана, тражи се присније сиромаштво које се састоји од жртвовања, од одрицања, не само од материјалних, већ и моралних, па и друштвених добара. Тражи се да будемо крепки, јаки, моћни, поседници свога Ја, самих себе, своје себичности, те и да не тражимо, односно да не тежимо за раскоши пријатних и високих положаја и за поштовањем људи. Тражи се утеха у радости блаженства сиромашног духом, те и да се продају све нагомилане залихе наше себичне, дивље воље. Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт 16, 24). Данас је огромна већина идолопоклоничка према материјалним добрима и стварима. Ту идолатријску руљу чине тзв. потрошачи и чини их девет десетина робље и једну десетину господари, како је светину видео Достојевски. Она се похлепно брине само за поседовањем и гомилањем. Невероватно мала мањина се опредељује за одрицање, уздржавање од свега сувишног. Та мањина се опредељује за еванђелско сиромаштво. Ово слободно изабрано сиромаштво напушта „садашње“ обиље ради вечне будућности, а то значи да сву васелену сазиремо у светлости Васкресења Христовог. Сиромах духом је богат Богом, па је и највећи богаташ. Свети Јован Златоусти вели: „Будимо задовољни малим и бићемо увек богати“; и још додаје Златоусти: „Ако хоћеш да будеш богат (Богом), презри (материјално) богатство“. Сваки који је укорењен у свом крштењу предан је и богат Богом. Такав би морао бити и монах, што се види и у пустињским оцима, па и у животу Илариона Палестинца ког данас славимо. У сиромаштву дубока вера је срце налажења, сусрета и пулсирања живота у Богу. Сиромаштво јесте свеврлина, крепост, учествовања: позив на заједништво, а то значи и дељење материјалних и духовних добара, не под морањем, него из љубави, е да би богатство богатих намирило оскудицу сиромашних.