У ΙΙΙ веку, Ориген је веома допринео више него ико систематском излагању хришћанског богословља. Сматрао је да нехришћанским мислиоцима ваља одговорити излагањем хришћанске науке на начин којим се служе философи, али придржавајући се библијских истина. Неукост о питањима вере га је много погађала. Све идеје, богословске појмове и изразе о аријанизму, до данас преузима од Оригена. Његов појам је и вечно синовство. Вечан, према Оригену, Господ Христос открива Бога онаквим какав је Он одувек био. Бог је увек био Бог и Отац Господа Исуса Христа. Избегава реч „време“, јер је Бог надвременски. Господ Христос је једно са Богом, као што просијавање које видимо јесте светлост, или као што је извор воде коју пијемо H₂О. Те појаве су исте у свом бивствовању или супстанцији. Тако су и Отац и Син једносушни, „од једне супстанције са Оцем“. „Син“ значи да Христос стоји други, док је Отац први. Господ Христос зависи од Оца, послан је од Оца, открива Оца и доводи нас к Оцу. Господ Христос је „Посредник“ између Бога и човека. Он је тај који се у Старом завету назива „Мудрост“, а ког свети Јован Богослов, хеленски философи и Филон Александријски називају „Реч“. Све се ово односи на Сина. Син је вечно рођен од Оца, само је Отац „нерођен“. Арије (Ɨ336), такође, александријски свештеник, није се са том теологијом сложио. За њега је само Бог Отац прави и вечни Бог. Говорио је: Отац и Син не могу бити исти, јер „Син“ значи да Христос има почетак. Било је времена када Христа није било, тврдио је. Бог је за Арија само Један, а Христос није ни Бог ни човек, него неко између. Његов епископ Александар га је с правом осудио за кривоверје. Арије је био у праву када је сматрао да ће његово искривљено, настрано, учење наићи на велико одобравање до данас, јер је он поочим ислама. Његов спор са својим епископом започео је у малом кругу свештеника, али ускоро се у позориштима исмејавао епископ Александар. Поворке су по улицама узвикивали аријевске пароле, певале песме са аријевским учењем и на други начин хулили. На популарне мелодије, које данас зовемо забавним певали су углас млади и средовечни јашући на девама. Сваки је имао свој став. О том питању су свуда људи разговарали. Бучно су разговарали и препирали се на пијацама, трговима, крчмама и мењачницама. Неки су били за Арија, а неки против. Преподобни Иларион се одважио радиклано против Арија, као и сва пустиња. Аријанизам – аријанство, Аријево је кривоверје које је учило да Бог Син по бићу није једнак Оцу, већ му је само сличан. Син Божији, по његовом учењу најсавршенији је Божији створ, преко кога је све створено. Аријанизам је осуђен на свеопштем – католичанском, сабору у Никеји 325. године. Свети Атанасије Александријски написао је књигу под насловом Реч је постала човеком, да бисмо могли постати Богом. Две природе се поимају као заједничке Богочовеку, односно божанској људскости. Преподобни Иларион је свуда налазио пустињу. Неплодно учење Аријево било је веома присутно, те и текућа стварност свуда. У његовим боравиштима као што су била она у нашим крајевима, у самом Епидауру али и околини, потом она на Сицилији, те коначно на Кипру, разговарало се озбиљно, богословски, о заблуди аријанизма и правој вери. Тако је Иларион свуда налазио Обећану земљу. Нечисте духове Аријевог учења истеривао је из људи и прогонио их на пуста места тражећи покој (Мт 12, 43). Господ је био кушан у пустињи. Сви монаси на челу са светим Антонијем и његовим духовним сином Иларионом, и другим пустињским оцима, прогонили су демоне и лечили душу од заблуда погубних учења. У њима монах(μοναχός-(само)усамљеник од μόνος-сам) еремос (ερημίτης-пустињак од έρημος-пустиња) пркоси својој телесној природи и природи света. Није неопходно да се повуче у пустињу да би живео као анахорета(αναχωρητής). У нашем времену велики градови су најбоље пустиње. Метрополе су велике урбане пустиње. Богумили, као Аријеви следбеници, били су бројни на областима Илирика до Беле Паланке. Из богумилства никао је у VΙ-VII веку и ислам као вид аријанизма. Аријанизам је за собом оставио велике празнине, пун је страха од сваког антропоморфизма, осећаја светотајинства и од смисла за Божју трансценденцију, као суштинске религиозне категорије. Мислим да хришћански свет није свестан важности борбе против аријанизма. Вредност њену може да оцени и продужи само онај који све гледа у виду вечности. У овим тешким животним часовима пример вере светог Илариона нас подстиче на непоколебиву веру и на великодушно вршење воље Божије.

*

Сарацени, о јересима од светог Дамакина (АD 749). Свети Јероним је писао о преподобном Илариону, али и против застрањења у учењима о Цркви. Био је веома разложан, а не конфликтан писац. Супроставио се Хелвецију који је доводио у питање девственост Свесвете Богородице. Свети Јероним о овом случају цитира Протоеванђеље по Јакову, Брату Господњем. (Апокрифном). Ради се само о сумњи у ауторство где се једно указује да је Јосиф био Маријин старатељ, ког је она по тадашњим јеврејским правилима морала да добије, како је била привржена Храму. У Јеронимовом делу „Дијалог против Луциферијанаца“ 379 АD. Тог епископа Луцифера, свети Амвросије спомиње као расколника и јеретика. Луцифер је отишао предалеко у борби против Арија. Иако је био изгнан у Палестину за време Констанција II због анимаријанства, притом близак са светим Атанасијем Великим, након свог повратка, залагао за екскомуникацију свих бивших аријанских епиксопа који су се покајали и јавно исповедили и одбацили јерес. Није имао милости према њима, упркос њиховом покајању. Зато је дошао у сукоб са осталим светим оцима.