Данас славимо Господа нашега Исуса Христа у преподобном Илариону Великом, који је као мисионар из Палестине просвећивао и наше крајеве, јадранску обалу, Епидаур и залеђе, а то значи крајеве данашњег Дубровника и Цавтата. Потом је боравио на Сицилији, па на Кипру, а његови бројни ученици су се расули по целој Европи. Све то у борби за христијанизацију Европе.

У време његовог деловања, у 4. веку, била се одлучујућа борба против аријанизма. Но, после толико векова, Европа се опире Христу Господу, пориче га, брише из историје и права.

Рабидрант Тагоре, велики индијски песник, члан Томине цркве, молио је Господа овако: „Учитељу, Господе Исусе, у Европи више нема места за тебе. Дођи, настани се код нас у Азији, у Будиној земљи. Наша срца су заробљена у жалости, твој долазак ће нас ослободити“.

Будино је начело: живот је бол, а бол проузрокује жеља. Треба угушити жеђ, уништити жељу. Болест и смрт је врховни принцип сваке егзистенције. Сада када је Христос васкресао из мртвих као првенац оних који су умрли. И донео је веру која се живи. Веровати, значи свом личном животу дати последњи смисао и бити дозван и позван од Христа.

Свети Иларион је управо дозивао и позивао будуће верујуће настојећи да им да целог себе, јер им је припадао. Када год су били у невољи, има ли и једног ког није у Име Господње, не само тешио, већ се и борио за њих. Има ли и једног сиромашног ком се очински није нашао!? Када су били голи, зар их није оденуо!? Када су били гладни, зар их није нахранио; и земаљским и насушним хлебом!? Када су били болесни, зар им није био не само брижљив неговатељ уз постељу, већ и чудотворни лекар!? Зар им није био само строги отац, него и пожртвована мајка.

Говорио је: „Ви сте моји љубљени синови и моје миле кћери. Моја браћа и моје сестре. Ето, знате шта се налази у мом срцу! У њему је најпре Господ Христос Богочовек, Спаситељ наш, а у њему ви, љубљени моји“.

Тихоосама светог Илариона Целујем, целивам крстати Бор свети Иларион на хриди одакле се свитање на рајштини бескрајној види

У смарагдни Вечни Дан кад небо тече и шуми као Благодатни Огањ силна зелена река испод борја клекне

У гласном миру гледам на валу се Свети њише звон католикон, звон католикон под којим брује монашки исони као неки громови, звонови данас јаче, тише још тиханије, звонкије

А када Иларион разлије сунце на валу брежуљака крај Епидаура то његово злато преко Јадрана блиста док Светиларе хриди и борја усхићена стоје

Сад је његовом Анђелу смиреном задато да росу, драгуље Божје и рајску златнину жежену ниже

На концу носећи у души рај и пој успиње се уз Небеске лестве у сеоце бескрајно своје Иларион Ђурица