Преподобни Ефрем Сирин рођен је око 206. године у благочестивој породици у Нисиби. Рукоположен је за нисибског ђакона и ту је деловао као ђакон и свештени песник, учитељ народа, проповедник, егзегет и полемичар. Од 363. године своје деловање наставља у Едеси, где је утемељио високу богословску школу. Од свог рукоположења, па до краја живота пригрлио је подвижнички живот неуморно проповедајући и пишући своја књижевна дела. У исти мах, у Цркви је био оштар сукоб о питањима истина вере, а ван Цркве су била ратна попришта и борбена дејства. Сиријска Црква Ефремовог времена била је у непрестаној борби са неупоредиво моћнијим непријатељима као што је потиснуто многобоштво, опседнутост астрологијом и магијом. Месопотамија је на хришћане деловала гнозом (=умећем) која је цветала у Едеси. Спретним деловањем гностика Бардаисана (†222) и његовог сина Хармониса лако су стицали многе присталице. Тим спољним непријатељима придружио се веома јак и жилав и унутрашњи противник – аријанизам, који је осуђен 325. године у Никеји, али до данашњег дана остао не поражен. Он живи као ислам и упорно се шири. Из Персије су и у Сирију долазили идеолози аријанизма и убризгавали су у хришћански свет свој обилни змијски отров. Манијеви списи су преведени на сириски, те су тако и понуђена Ефремовим земљацима. Владар Сирије био је Шапур Други (309-379), велики непријатељ православља, али и Ромејског царства. Едеса после пораза Јулијана Отступника потпада под Персијанце. Тај тамни историјски догађај је означио прекретницу у животу Ефремовом – тој сјајној звезди у мрклој ноћи тог историјског раздобља. Свети Ефрем се родио у Нисибису, данашњем Нуасаибину у југоисточној Турској од православних Сиријаца. Ефрем (Ефраим) је након дужег катихумената, а по обичајима ране Цркве, крштен у својој 18 години, а миропомазан пар година касније. После светог просвећења бивао је усавршаван код гласовитих и учених архиепископа Јакова (303-338) и епископа Вологесеса (346-361).

Преподобни Ефрем је постао наставник на гласовитој, угледној, високој богословској школи и Нисибису која је настајала на основима проучавања, односно, осветљавања Светог писма и светих Отаца. Прилике нису биле наклоњене раду овог духовног училишта, јер су Персијанци три пута освајали Нисибис. О томе нам пева свети Ефрем у својим Нисибиским песмама. Свети песник је био снажна духовна личност, па је истрајавао и као списатељ, али и као професор богословља. Био је веома продоран и увек је пловио против духа времена, одолевајући свим непогодама. У то време је управо писао своје беседе о вери. Пре пада Нисибиса велики црквени стваралац (=интелектуалац) се повукао у Едесу, данас у Урфу у Турској. У Едеси је цветала хришћанска култура. У њој је настајала вредна свештена књижевност писана на арамејском. Ту је написао многа своја подвижничка дела и веома заслужено уживао славу великана духовног песништва (=богословља) и знаменитог учењака. Иако је био само свештенођакон за Цркву је био неоспорни ауторитет. С обзиром да су у том времену били неписмени и епископи и свештеници, био је веома поштован, јер у том времену нису познавали хијерархију и суб- и супраординацију као данас. У песниковом времену црквени чинови су били у односу узајамне метаније, а не надмености, безобзирности и дрскости епископа према поповима и ђаконима.

372/73. године завладала је велика глад. Великан црквеног песништва, учитељ православних, заузео се око скупљања хране за живот сиормашних и изгладнелих едешана. Толико га је тај харитатни рад телесно исцрпео да је убрзо преминуо, вративши се из града у своју пећину у којој је живео. Према Едеском летопису умро је 9.јуна 373.године.

Свети Ефрем је велики црквени списатељ. Дела су му делимично сачувана у сириском изворнику и преведена су на ерменски, хеленски и латински, те и на црквенословенски, па и на српски. Певао је о правој вери у стиху, а против аријанских заблуда. Овај велики свети борио се против празноверја, а нарочито против астрологије која је као и у нашем времену била веома раширена. На све стране се читала из звезда будућност. Борио се и против манихејских заблуда, али је значајнији управо по излагању здравог богословског песништва. Његов хришћански и монашки идеал је у животу по Еванђељу, што је сматрао најбољим леком против свих прелести. Многе су његове песме временом постале део богослужења. Сириска Црква је свог великог поету богослова и богослова поету (не схоластичара) достојно назвала Харфом Духа Светога.

Господ је, дакле, трезвеноумност заповедио и препоручио за васцело човечије биће: за тело да се чува поспаности, за дух-душу да се чува недостојности и бојажљивости (Свети Ефрем, Погл.18, 17: Sc121, 325-328).

Господе, пробуди у православнима, Духом Светим, пој блаженог Ефрема, свештенођакона, да и ми останемо Господњи појеви као он.