Бог је дошао на земљу из љубави према човеку и да дух-душе просија и заогњи Духом Светим. Да ли је чудно што опет данас славимо светог Стефана? – Није. Ми данас славимо љубав човека према Богу и Бога према човеку. Овај благдан је наш одговор Богу, али не људским речима, него онако богоугодно, добрим животом. Сведочанством до крви Стефан, човек млад, чист, са детињом дух-душом и богочежњом у срцу, заносом у очима, даје свој живот за свог љубљеног Христа. Јуначки гине. И то не би било чудно, да се тада, у последњем издиханију, не моли за оне који га каменују. Моли се за своје непријатеље: Господе, не урачунај им гријех овај (Дап 7, 60). Таква љубав према непријатељу, па и према злотвору и злочинцу, може се наћи само међу хришћанима. Додуше, осведочио сам се сјајних примера уљудности и међу муслиманима из Босне, а и међу Шиптарима. Београд је у Другом светском рату, па и у овом америчком 1999. године, био циљ фашистичких и натовских тешких бомбардера. Најтеже је разорен од свих европских градова. За време једног од тих сатанистичких бомбардовања „милосрдног анђела“, док су црни „гавранови“ сипали из ваздуха ватру, уранијум и смрт, једна бомба падне пред прочеље неке куће и кућу захвати пожар. У склоништу беше много света. Сви избезумљени у страху напуштају склониште и беже још несигурним улицама града. Међу том трауматизованом светином трчала је и нека жена која је певала тропар Христос васкресе. Наједном, пред њеним очима, усред улице, угледа немачког ваздухопловца. Оног, који је мало пре сејао смрт градом, па из обореног авиона, ето, сâм пао на београдски асфалт. Жена зачуђена застаде и рече: „То ли је, дакле, тај љути непријатељ? Мој непријатељ и непријатељ веће половине тадашњег света“? Зачуђена, у дух-души те добре православне хришћанке родио се Христов позив свим људима и свим временима и приликама: Љубите и оне који вас мрзе и прогоне. Сагла се, подигла му главу и утврдила да дише, прекрстила га, извадила марамицу и отрла му крваве сузе, те је тако на њеним рукама издахнуо. Неки стари Београђани су ми у детињству причали о њој и рекли су ми и њено свето име Милица. Нису све Милице такве, али такве су само хришћанке. Данас смо се сетили јунака вере и ове јунакиње православља, који своју благоверност живе и јавно сведоче. Својим животом и примером следе светог Стефана. И свети Стефан, а и ова Милица Стефанија, овом побеснелом и огреховљеном свету упућује поруке мира. Мир је најлепши дар неба. Не производи се, и не купује, али се са њим опет највише тргује од свих ствари на свету.Та трговина се зове дипломатија, умеће преговарања и договарања. Најбољи пример тог дара је управо наш свети Сава. Будимо сигурни у то да мир, прави мир, никада није резултат политичког надмудривања, већ да је трајни мир међу људима, резултат међусобног поштовања, праштања и љубави. Прави мир није људски мир, такав мир може дати само Онај који је сам Мир, Христос Мир. Ми са Шиптарима непрестано спомињемо црне хронике: свађе, завист, мржњу, убиства, деобе, пљачке, освете, насилништва – дакле, ту нема мира и никада га неће бити. Све док Шиптари Србима и Срби Шиптарима предочавају и показују старе неподмирене рачуне, уместо да их поцепају, међу њима неће бити правог мира, и Бог зна када ће га бити. Ето позивам све нас, и Србе и Шиптаре: Праштајте свима, па и онима који би вас попили у чаши воде. Праштајте душманима својим ако мислимо да наследимо Земљу, да се не истребимо са ње. Компромис је споразум и једини је начин да се не поједемо као звери у кавезу. Непросвећен човек је крволочан по природи. У исламу је меродавно око за око, а за православне важи Христова наука и Христова медицина. Свете тајне, нарочито света тајна исповести чисти наше срце и бубреге. Она је дијализа у хипербаричној комори, чисти нашу нечисту крв и проветрава нас небеским кисеоником, и од кукавица, лажљиваца, окупатора и отмичара прави јунаке! Ето, управо по примеру данашњег светог Стефана! Неће на Балкану бити мира, ако не буде јунака људскости који тај мир животом јемче, проносе и сведоче. А они који отимају, биће вечно проклети! Односно, сами су себе проклели! Еванђеље је управо једини стварни лек против сваког греха и зла, па и зла рата, масовног убијања и уништавања, као што рече светопочивши наш патријарх Павле (Из интервјуа Аустријској тв) и додаје: За хришћанина свако убиство човека човеком значи братоубиство. А о питању праведног рата каже: Мишљења сам да такав рат може да постоји на земљи кад постоји на небу. (...) Зло увек напада и добро мора да се брани. Каин увек гледа да убије Авеља. Авељ мора да се брани. Одбрана, дакле, од насиља злих, одбрана свог живота од злочинаца, живота и мира својих ближњих – границе су које означавају праведан рат.