Свештена лица црпе своју моћ из вере, из своје преданости Христу, па тек потом из образовања. Без Господа Христа ни једно свештено лице не може ништа (Јн 15,5), али са Христом постаје сваки чудотворац који може све (Фил 4,13). Прави апостол је увек храбри јунак. Он је трезвен и не сања о бољим околностима. Он бира управо оне које је затекао. Не разочарава се никада. Ако га прогоне, благосиља. Ако га терају из једне цркве, иде у другу. Прави слуга Божији се никада не повлачи пред нападима, блаћењима и опасностима, већ у доброј вери управо у њима расте. Он трпи бојкот, оговарање, подсмевање и сваку другу поругу, јер му сам Бог даје слободу да иде у све прилике и неприлике (Рим 5,3-6), да се у сведочењима за Христа одважи до мучеништва (Фил 1,12). Павле се супроставља Петру ради целовитости, саборности Цркве (Гал 5,12-21). Још је одважнији пред својом Црквом (2 Кол 10,2). Та мужественост се црпи из заједнице са Христом. Апостолство је увек окршај, унапред добијена битка ако се одлучно крене у њу. Одлучујуће је управо тај мужествени наступ. Ево вам аве Јустина, нашег савременика, као најбољи пример. Оклеветала, формалисти, они који се скањивају, колебају, рачунају – поричу своју службу. Ти не благослиљају и не воле, већ су црквене шићарџије, интересџије. Само они који имају жар (али без разјарености, без високе духовне температуре) да остваре корист за своју душу, интерес за Царство Божије, јесу прави апостоли. Они се жртвују за искупљење свих људи и изгарају у апостолском ( = свештеничком) залагању. Други и трећи су верски службеници за плату и вишак. Они су КВ и ВКВ попови и калуђери. Међу калуђерима, али и међу поповима, има оних који дајући симонију постају први. А нису први, већ су лажна браћа.